Srpski sion

Б р. 1«.

„СУИСКИ

(ЖОН.*

стр. 247

што кагке Ерхард 2 када би ми отклонили раздику између тела и душе, онда би пао сав паралелистички систем. И не би могло бити другачије, јер ако је тело опо исто што и душа ; онда не може више постојати ме^усобан утецај, али тада не постоји више ни паралелизам, јер пошто је душа и тело једно и исто, то не могу ићи ни паралелно једно с другим. Према томе услуга теорије идентитета била би за паралелизам негативне вредности. Теорија идеититета не допуњује логички паралелизам, шта више паралелизам и теорија идентитета искљуТ једно друго. ГГрема досадањем излагању изводимо наш закључак, да теорија идентитета ни у ком погледу не може да послужи паралелизму, да овај као монистичко гледиште оправда. Ако паралелизам хоће да очува свој емпирички карактер, то се он мора чврсто држати не идентитета, већ разноликости психичких и физичких појава. У том случају паралелизам признаје дуализам појава, но код оваког излагања ова два појава у паралелистичном систему и опет нам се намеће питање: када паралелизам признаје тај дуализам појава, је ли паралелизам монизам? Ми смо у току наше расправе доказивали, да ни један до сада наведени аргумент, на који се паралелисте позивају, да паралелизам оправдају као монистичко становиште, није умео да издржи критику. Сада ћемо још задњи ослонац паралелизму, уједно и основно начело: немогућност ме^усобног утецаја душе и тела да испитамо, и то баш са емпиричког гледишта, како ми тај одношај емпирички можемо да констатујемо, да би на тај начин паралелизам могли као емпирички постулат ггресудити. Насупрот учењу паралелиста, да међу телом и душом не постоји никакав одношај, ми се помоћу непосредног опажања и на себи и на другима, дакле на чист емпиричан начин, уверавамо о непрестаном међусобном утецају како душе на тело, тако тела на душу. Ми чисто емпирички сазнајемо, да између човечије 2 Е1ц'ћаг(1. ГЛе ^УесћаеГичгкипЈ*, стр. 125.

воље, мисли и осећаја и човечијих удова с једне стране, као и изме^у чулних надражаја, који споља долазе и човечије душе с друге стране, постоји непрестан каузалан одношај. Све делатности човечије, које ми видимо где се чисто механички врше, биле би нам потпуно нејасне и потпуно би противусловиле нашем уверењу о тим догађајима, које ми добијамо помоћу унутарњег опажања, када би се ти догађаји чисто механички вршили без икаковог утецаја људске воље и мисли према тим дога^ајима. Па какова би то варка била за људско сазнање, када не би људска воља била онај фактор, који даје инициативу за кретање његових удова, и који управља сасвим према његовим намерама, као што ми то помоћу унутарњег опажања сазнајемо, као најсигурнијег начина људског сазнања, већ да ту од почетка до краја раде, чисто менаничке чињенице. Ерхзрд, у критици на ову тачку паралелизма, износи неколико врло лепих примера за доказ фактичности ме^усобног утецаја душе и тела, и ми ћемо се због њихове убедљивости овде послужити некојим примерима. То би сасвим нејасно било, вели Ерхард, 3 зашто се известан покрет руке или ноге креће према мојим намерама, када овде не би воља имала учешћа. Узмимо ми нпр, случај са састављањем једног писма. Овде покушај чисто физикалног тумачења иде од слоеа, која рука изводи до импулса, који моторне нерве на кретање присиљавају. Но и ови импулзи се не даду без психичких узрока разумети ако ие ћемо да се заплетемо у још веће тегакоће. О томе нико не може сумњати, да рука која пише, сасвим тачно само оно изводи, што треба по жељи и намери писца да се изрази. Без каузалног одношаја душе и мозга, овде би се захтевало потпупо елагање између психичких и физичких дога^аја, што је много неразумљивије и чудније него каузалан одношај, који фактично постоји између воље и моторних перава. Када би се ова задња 8 ЕћгћагД, Б1е ЛУесћзеЈтгкип^ 2\У18сћвЈ1 БеЉ ипс! 8ее1е, стр. 136. 138.