Srpski sion

Б р . 21.

„СРПСКИ СИОН."

С тр . 343.

заиста и потребно проповедницима васељенским. Но осим тога дара говора разним језицима добили су ев. апостоли и друге дарове; н. нр. дар премудрости т. ј. дар учити друге људе вери, што није био лак посао, особито у оно доба; дар разума т. ј дар дубоког разумевања тајанствених истина св. вере Христове, које сваки човек без особитог дара св. Духа разумети не може; дар разликовања духова т. ј. да разликују људе добре и зле; дар управљања са црквом т. ј. да верне као мудре вође скупе у заједницу духовну и воде их сигурном стазом живота; напослетку добили еу и дар да лече разне болести, и уопће да чине чудеса, о којима св. Ј1ука казује у својој књизи „Дела св. апостола." Сви су ти дарови заиста и потребни били првим проиоведницима св. јеванђел>а, који су се имали борити са номраченим разумом. са грубим срцем л 5 удским, а и са разним другим сметњама, које је грешни човек стављао науци Христовој и њезиним нроноведницима. (Свршиће ее.)

Још нешто о еабореком изборном реду од 18701. (Поводом „Осврта Димитрија Руварца".) (Наставак) УШ. Да докаже, како се саборисање од 1870/1 нимало не противи канонима, а тврдња о канонско] забрани и неканоничности тога саборисања за време седисваканције да је „Фразирање", те осим ненознавања канона још и „непознавање историје нашег народа с ове страие стране", г. Д. Р., нодсећа: „да је и Система Конзисторијална од 5 априла 1782. донесена за време упражњене митронолитске столице иа предлог тадашњег администратора Мојсија Путника, што се види из самог њеног увода, у ком се рекло: с тога смо најмилостивије наредили, да се тадашњем администратору карловачке митрополије заповеди. нека што пре ноднесе сиоменуту основу. Па кад нам је исту поднео, ношто смо је зрело расудилии тачно иснитали, решили смо најмилостивије за несједињене конзисторије." 34 Као што је овим наводом својим г. Д. Р. завео онога сарадника Србобраиовог, ® 4 „Осврт", стр. 30. Курзив је мој.

да се и на постанак ове Системе онако одушевљено позове у доказ свога пискарања о томе, како администратор митронолије има „нуноћу канонске власти једног митрополита", сигурно је њиме још кога завео у исту блудњу. Завео оне, који, не бавећи се сами овим стварима, ђопа Ше ослањају се на казивања туђа. И како да се и не ослоне на онога, који је игђј е1 огМ сам о себи са целим својим именом разгласио и зајамчио, и „слободно смео рећи", да је „од свију наших свештеника највише писао о нашим црквено народним стварима, ири чему се је увек држао ишине а . И баш зато, да не би ти многи и даље у заблуди остали, заведени тим „истинољунцем" г. Д. Р-цем, позабавићу се мало дуже са том Конзисторијалном Системом. Констатујем пре свега да је г. Д. Р. пасус из увода Конзисторијалне Системе цитирао по преводу Грбићевом 35 а не, као што га је он превео и штампао 1888 г. у „Гласу Истине." 36 Но и поред Грбићева превода, и поред свих историјских истина, г. Д. Р. штампао је грдну неистину у тврдњи својој, но којој је Конзисторијалиа Система „ донесена за време уиражњене мишроиолишске сшолице". Система је та резолуцијом царском октроисана нашој цркви 5 априла 1782, а Мојсије Путник је изабран за митрополита још 9. (21.) јуна 1781, а 6. (18.) јула исте године је и публикована превишња тврдња тога избора. 37 Дакле, Иутник је био митрополит кад је Система изашла. Је ли могуће да то није знао онај, који „познаје као мало ко исшорију данашње наше црквено народне автономије?" Па како је смео горњу тврдњу изрећи, како ли у своме нреводу увода Конзисторијалне Системе од 1782 г, називати Путника садањим администратором, а и данас 35 II. стр. 307-308. 3 * Бр. 21. стр. 321, овако: „. . . то смо мидостиво закључили, да позовемо садањег администратора карловачког архиепископата (т. ј. Мојсија Путника) да нам штј пре поднесе план, те пошто нам га је поднео по арелом расуђењу следеће нзређујемо за неунитске (православне) Конзисторије." а ' Швикер. стр. 348 349. То је друга погрешка, него лапсус 1900. иатријархом наввати Ј. Рајачића из г. 1842.