Srpski sion

В р . 33.

„СРПСКИ

сиоа. 8

Стр. 559

основаоца, па све до непосредне садашњости. Већ сам Лојола, одгојем својих духовних синова на ропску нокорност, није имао друге сврхе до ж да створи трупу по могућности врснијих бораца за ствар римокатолицизма, Он није истакао за главну сврху свога реда аскетско умртвлење, ни мистичну корнемлацају а нити научно богословско истраживање него нолитичку врсност, снособност за учествовање у борби за интересе паиске цркве. Отуда и јесте оно скоро чудновато одступање аскетског елемента у његовим прописима и правилима живота. У свом чувеном писму о врлини послушности од 10. Априла 1555. баш овако вели: Пустимо нека нас свагда надмаше други редови у посту, бдењу и свим другим мучењима, које они у благој намери, према својим правилима, хране! А ја хоћу да се слуге Божје у нагаем друштву одликују строгом и потпуном покорношћу, наиме искреним одрицањем своје воље и расуђивања. Томе начелу одговара и та околност, да је завет сиромаштва обвезан само за мали део чланова реда, наиме за заветовнике, док други смеју имати имања. На даље могу језуите од јавног обдржавања аскетских дужности, н. пр. и од измене ношње реда, лако разрешени бити; што се тиче строга телесна мучења ономињу се рађе на дискретан опрез и уздржавање од њих него на, безобзирно руковање таковим наредбама; опроштени су од вршења некојих наредаба, које другим католичким редовима највише времена одузимају а то су, певање и заједничка молитва у кору и т. д. Код њих се свагда карактеристично истиче прилагођивање спољашњим одношајима и савременим потребама. Само се свом моћу одупиру савременој образованости, преображају католичкодрквене науке и настави која се на то односи. Никада нису, а и неће одустати, од своје телсње, по којој се треба повратити к богословљу и филозофији прошлог доба т. ј. средњевековној схоластици. У опште је ред, што се тиче црквенобогословског смера му, игаао истим оним током у XIX. веку као у XVI. и ХУП. - а то најјасније политику последњег и садањег папе инспирирану и праћену њиме. И отписи Пија IX. од 1854. и 1876. ко.ји се односе на догмат: „безгреганог зачећа Дјеве Марије" и о погрешивости учења папиног ех саЉеЉа;

као и енциклика папе Лава ХП1. од године 1879. „Ае1егш раћпз", којом се филозофија Томе Аквинског римским богословима и филозофима прописује као ненаругаима норма јесу творевине чисто језуитског духа, ноникле уз приномоћ модерних умн^х целебритета друж;ше Исусоваца (као шго су нарочито Сгшуаш Реггопе и ЈоверТшб К1еу %еп8), а опћенито примљене у римокатоличком свету, јавним и тајним утеца.јем реда. И паиске анатеме и прогонствене сентенције последњих десетина, подобне садржајем тим отписима, јесу битни изливи језуитског богословља, које провејава ватиканском политиком. „Бели папа" јавља римокатоличксм свету помоћу језуита, све оно што у већу свемоћни „црни папа" (генерал језуита) забрани веровати и учити. Већ имаде приличан број куријалних ратних објава против акатоличких вероисповести. И Бог зна која ће последња бити! Докле ће трајати ово стање тако рећи потпуног језуитизирања папске цркве, тешко је унанред рећи. Али, да ће одржавање овог стања слабо користи мирном и заједничком животу римокатоличких и осталих Хришћана, може се на сигурно рећи. Језуитски погледи на свет од увек су ултрамонтански, они поричу право на екзистенцију свакој другој цркви осим римпапске. Затор других вероисповести и успоставлење апсолутног римокатоличког верског јединства, јесте и остаће црквено политички циљ реда. У земљама са сасвим или скоро са свим римокатоличким становништвом може као државом подупирани фактори и делати — али у земљама, и државама са становништвом разних конфесија, неће његово делање никакових других плодова донети до ли ових већ добропознатих: што је могући већи размак паритетских одношаја на ушгрб некатолика, нарушај црквеног мира фанатизирањем римокатоличке народне масе; у кратко: стављање у опасност државног благостања, једностраним клерикалним тежњама и интересима.

Проповед против назаренства. Бог је Дух; и који Му се моде, духом и истином треба да се моле. (Јов. 4, 24.). Тако је одговорио Исус Христос жени Самарјанци кад Га је заиитала она ? где се