Srpski sion

Б р . 36.

„СРПСЛШ

ОИОН."

стр . 609.

по убеђењу педагога рационалиста морала школа сасвим изоловати од утецаја са стране. Школа, по речима рационалиста, јесте — самостална величина, која треба да сто.ји потпуно одељена и од породице и од Цркве и од државе. Нико се не би смео мешати у њен рад. У нрвом реду морала би она бити савршепо независна од Цркве. Нису потребни свештеници, кад их потнуно могу заменути и светски људи. Свештеници веле, да је школа кћи Цркве, нашто рационалисте одговарају: то је било па прошло, јер сада је школа постигла своје савршенство и има нрава сама собом управљати и својим животом живети. Мати пак сама, т. ј. Црква, дужна је била постарати се, да јој кћи, т. ј. школа, стане ва своје ноге. Али црква је неговала и васпитал^ школу, па мора нечег заједничког с њоме имати — говоре нрви. Јесге одговарају други: Црква је однеговала школу и учинилаје од ње неупотребљиву ствар. Данашња швајцарска и иемачка школа изникка је из свеопћег народног образовања, стеченог сонствеиим народним трудом. Зато она и нема ништа заједничког са Црквом. Црква је само део опћег устројства, те школа ие може имати заједничке везе с њом, пошто је сама друштвена својина. „У свештеника нема ни слободног времена, ни средства, ни довољног образовања, ни педагошке праксе, ни умења, ни такта, а да би могли руководити гаколу и њен рад." Али протуодговор гласи: „Без тврдог религиозног и моралног образовања нема ни нокоравања закону, нема ни граћаи ког поретка. Раснра међу њима све више иступа из границе постављеног питања, те отуд долази друго питање: да ли треба школа да стоји у зависно* сти од државе? Говоре: не није дужна. Учитељ није чиновник, те не може утедати у иолитику и разно васпитавати. АвтокеФалност школе признавала се као и државне власти н. пр. у Пруској све дотле, док та државиа власт не узе у своје руке и њу, као нотребно оруђе у познатој културној борби. Бизмарк у писму сеоским учитељима вели: „Би сте моји другови у борби против непријатеља", а тај пепријатељ била је Црква. Сва та

борба о самовласност школе осетила се и у нас, јер се и наши сеоски учитељи борили нротив утецаја Цркве на школу. (Свршиће ое)

Сиромах или богат пред Богом су обојица једнаки. (Еванг. Матеј 11, 2—10). Превео с немачког Милан Поповић парох. (Свршетак.) II. Тако је то благ. Хришћани : Сиромах или богат, пред Богом су обојица једнаки. Ђог љгуби обојицу једнако, Бог се стара о обојици једнако, Бог суди обојици једиа/ео. На то би требали сви помишљати и то к срцу узети. Да су богати и сиромашни једнаки иред Богом, то би требало да је на уму свима богатим и носједницима. Како лако бива богат уображен и охол, сматра себе за више и боље од свог сабрата, и гледа на њега са омаловажењем и презирањем. До душе богат се може радовати своме богатству, и сматрати то за захвално преимућство, што му је у дио пала потпунија мјера земаљских добара. Али зар би он смио уступити мјесто охолим уображењима у свој новац и добро? Зар би он смио мислити: Ја сам ради свог богатства бољи од других ? Би ли он смио омаловажавати и презирати оне, којимаје Бог у мањој количипи дао. Даје ли богатство оном, који га има, већу вриједност и веће достојанство, него ономе који га нема? Нипошто. Људи, неразумни л^уди, мјере додуше често вриједност човјечју по његовом земаљском имању; они указују богатоме веће ноштовање, указују му више части, више му се улагују, него сиромашном. Али само код људи вриједи богатство а не код Бога, Макар у тебе била сва блага овог свијета, ипак с тога ти не би био Богу милији и пријатнији, од најсиромашнијег. — Па колико ти времена донаша твоје богатство вајде и користи? Највише толико колико на земљи живиш; али зацјело не послије смрти. Ако си умро, може бити да се твој мртвачки сандук, у коме твоја лешина почива, носи са већим трошком и сјајем на гроб ; али ти не можеш сав свој новац и добро понијети са собом с ону страну гроба. Праведни судац неће једном питати: Како си богат био, него ово ћете једном упитати: Је си ли добар био ? Па све да си имао на земљи бачве злата, то ти у оном животу неће ама баш