Srpski sion

Стр. 12.

„ОРПСКИ смон а

Кр 1

тиранина-Турчина. Нрутски иоход Петра Великога, изгледао је у очима румунског народа, па чак и у очима бољара, 4 који од 'Гурака мало трпеше, — као остварење давнашњих очекивања румунског народа. Народ се силно радовао, када је Петар Велики с царицом и свом свитом својом дошао у Јаш. То беше управо светли празник по румунски народ. „У свим црквама, пише један од савремених румунских историчара, и манастирима звонило се у сва звона, народ је с усхићењем предусретао императора-хришћанина, као свога избавиоца од инонлеменог ига језичника". И наједанпут — све те наде порушише се, а земену их невоља прутског похода. Много је већ прошло времена од тог похода — тужног и ужасног у носледицама својим по Румуне, протекло је и много воде од то доба, догодило се за тим у Румунији и много других, по изгледу од много веће важности, догафаја, али несретни поход Петра Великог, који је био почетак неизбројивим невољама румунског народа, остао је до данас у памети његовој. И данас још врло често говори прост народ, кад га стигне какова невоља: „81и(; 1а Рги{" т. ј. „рђаво је на Пруту". После жалосног неуспеха ГГетра Великог на Пруту Турци, оставши победиоци, нису већ вииге штедили своју непокорну а посве без обране осталу рају, те одпочеше чисто азијатску расправу са Румунима. Први и непосредни после прутског похода израз њихове азијатске јарости беше она ужасна казна кнеза Бранкована и његова три сина, коју тако јасно представља горе споменута слика. у Њамецкој лаври? 5 Ну није само ча томе остало, турска је иолитика решила да коначно сврши са румунским народом, убивши у њему и сваки траг националне свести. У ту сврху она га иотпуно предадо у руке т. з. Грка-фанариота. У Стамбулу, у оном делу његовом, који је 4 Власти, пише румунски историк И. Некулча, бољари и уважени стари грађани, на челу са митроп. Гедеоном и са свима црквено-служитељима нвађоше далеко ивван Јаша, где Нетра I. свечано дочекаше, поквонишс се с-великом радошћу, као императору-хришћанину, давши хвалу Богу. што је већ једном наступило време ослобођења њихова од турског ига 5 Други савеаник Петра Великог А. Кантемир сретно је ва времена утекао у Русију; син његов Антиох Кантимир — поанат је у историји руске литературе као „друштву корисни непристрасни сатиричар".

познат нод именом фанара, живела је особита класа Грка, коју презираху и сами њихови сународници. Грубим ласкањем и понизношћу пред Турцима, спремношћу, да ради личннх интереса, продаду не само свога једноплеменика, већ и оца рођеног, они задобише велику пажњу и поверење према себи код својих грубих освајача. Таковнм ето фанариотима дадоше Турци у закуп по велику цену Подунавске кнежевине, почевши иостављати њих за кнезове у обе кнежевине — у Молдавији од 1711, а у Влашкој од 1716 год. Сви румунски историчари једногласно се слажу у томе, да је владање фанариота, ко.је је трајало више од једнога века, било најжалоснији период у румунској историји. И заиста, ако узмемо у обзир онај ниски ступањ моралности, којим фанариоте стекоше себи јадан историјски глас, и ту околност, да они не беху свезани с Румунима националним јединством, услед чега, природно, осећаху у себи извесан грчки презир према Румунима, као не-Грцима; ако за тим узмемо у обзир, да су их Турци аостављали у кнежевства с намером, да угњетавају и угушују румунску народност, у чему их освајачи не заборављаху и пооштравати, тада ће нам бпти сасвим јасна слика оног јадног стања, до кога Грци-фанариоте доведоше несрећни румунски народ у току своје доста дуге владавине. Не може се рећи, да је владање кнезовафанариота било одвећ строго. Напротив, кнезови-фанариоте у том одношају беху знатно хуманији од многих других надзорних кнезова, који се у истину истицаху као класички примери строгости. Ну те строгости имађаху случајан карактер и врло мало се дотицаху опћег стања народа. Док кнезови фанариоте систематски и свесно радише за две главне сврхе: 1) да нотпуно оробе народ и коначно осиромаше га и 2) да проведу идеју јелинизма У Румунији. Да би имали појма о томе, каковим је путем ишло оробљавање румунског народа при кнезовима фанариотама, нривешћемо нека факта. Кнез Никола Маврокордато (ј 1730 г.) у време рата с Немцима сам је оробио своје манастире Козију и Арџес (у Влашкој), а Турцима је јавио, да је он те манастире отео од Немаца; исти је кнез инкогнито, преобучен као свештеник, залазио у трговине, прегледао