Srpski sion

Вр 5.

»СРПСКИ

сион, в

Стр. 75.

јер када се тражило еавета у опажањб, повриших а у стварима често заплетеним, стварале се само нове заблуде. Хотећи човек да се користи опажањима мора их најпре удеситв тако, да их може употребити. Оложене чињенице ваља тачно дн раствори у делове им, да тражи разлога и објашњења сваком поједином, јер га само потанко разглабање и испитивање може сачувати, да се не пребаци, да у чем не превагли. Узети просто чињеницу онаку, каква нам се не ретко јавља, грубу и неспретну, задовољити се једним само фактом или тек са мало њих на брже боље изводити закључке не нспитавши најпре тачно и брижљиво: е да није можда било ту и других чињеница, које су иовукле за собом ову или ону појаву — то је може бити доста да се умири савест, али је цремало за озбиљно научно истраживање. Метода природних наука, употребљена код наука моралних. мора се дакле свагда што боље прилагодити чињеницама ових потоњих; не сме се никад изгубити из вида оно, што је у њима друкчије но у чињеницама материјалним. II иоред таке методе можемо са лепом надом гледати у будућност и очекивати, да ће временом и моралне науке достићи ступањ савршенства, на ком се природне науке налазе, те да ће се много шта окренути на боље, да ће се многи односи у праву и правосуђу, у држави и друштву усавршити. Рекосмо, да је слсбода. у друштву и слобода у природи онај драгоцени дар, што га наука тако обилно пружа човеку. И човек треба да је захвалан науци на том дару, а чиме ће своју захвалност лепше засведочити, ако не тим, да оно што од ње прима и он љојзи драговољно враћа, да јој даде потпуну слободу, ко.ја је за напредак њен тако потребна. И наука је чедо слободе: стешњена и спречена у своме кретању она је као цветак без боје и мириса, она постаје ограничена и малодушна. А кад је пусте да слободно и независно лети својим летом, она ће цветати и светлити те свежином и једрином прожети све прилике Друштвене. А на ту слободу има наука тим више права, што се и она сама, од своје воље, заоденула одећом скромности, и ако се с пуним правом сме поносити истинама, што их је до С «Д открила, и подичити славним делима, што је у корист човечанства извршила, и надом, Да ће човек од ње у будуће још више истина

докучити и још већа доброчинства пожњети. Некада се ум човечји заносио превеликим смеровима: хтео је да открије суштину свима стварима, хтео је да се вине у више, чистије сфере него што је релативност; на орловим крилима трЈдио се да се узнесе до апсолутнога, да открије свет не какав се чини и пролази, но какав јесте у суштини својој, у вечитој својој природи. На основу малога броја грубих опажања а с помоћу живахне уобразиље тражио је грчки мудрац кључ васцелом свету, начело и почетак свима сгварима, и мишљаше да га је нашао, овај у води, онај у зраку, а трећп у огњу. Но после је човечји ум, заморен тим превисоким летом по неизмерним и недокучним висинама, где је јецва могао дисати, слетео у ниже сфере, где може снажно да дела. Што је већ Сократ захтевао од ње, само у другом смислу, то је наука пре четири столећа учинила: осгавила је небо те се сишла на земљу људима, не тражећи више оно што је ансолутно, већ само што је релативно, не чезнући више за тајним знањем о суштини ствари и света, но задовољавајући се скромним знањем о својствима и односима ствари, који су приступачни чулима и разуму. Са те своје скромнос/ги и за тај ужи крут, у ком је позвана Да ради, захтева наука потпуну слободу. Пре свега неће да је спутана оковима, у које хоће кадтод практичност да је стегне. Њојзи је мило, кад види, како се човечанство користи богатом жетвом њевих плодова и како ови долазе врло добро свима човечјим радњама, свим сталежима и позивима; кад види, да резултати њених истраживања, открића и изналасци, врше благодетан утецај на трговину и промет, на материјално благостање и удобан живот човеков. Али постизавање материјалних користи није оно главно и једино, за чим наука тежи; њена је највиша сврха развитак духа. Она хоће да изоштри и прошири наше познавање овог света, свих иојава, што се збивају око нас. Мудрац, који је, као што се вели, присутан у сваком човеку, треба да се развије. Само се тако можемо приближити оном срећном стању, где но речма Тијеровнм: дух влада, а материја служи. Од како друштвена питања потискују сва остала и захтеви нрактичног живота нривлаче на се најживљу нажњу свију, чују се често од „практичних" људи приговори: коју корист