Srpski sion

„СРПСКИ

ШОН. а

БР. 5.

доносе друштву науке, ако немају директна утецаја на живот човечји; каква нам је добит од науке, која нема нрактичне сврхе ? Доириноси ли она што, да се умножи срећа човеку, да му се смање бриге и ублаже невоље? Зар у ово доба, када толика прешна и важна питања на друштвеном пољу захтевају све то гласније, да се једаред реше — зар сад да се учени људи баве непотребниа пословима и излишним цеиидлачењем 1 Шга има од свег тога друштво или човечанство? Таки су приговори сасвим природни у ово наше и сувише практично доба, које у првом реду гледа, оно што пружа видљиве и стварне користи, а хоће на жалост да изгуби из внда вредност душевног блага човечјег. Није нам намера да тврдимо, да ти приговори немају баш никаква смисла ни разлога; признајемо радо, да се наука неће понизити ни изневерити свој узвишени смер, ако и она притекне у помоћ, да се замашна питања и тешкоће на друштвеном пољу реше на опћу корист, те да се умножи срећа и задовољство међу људма. Људи од науке не треба да сачињавају касту, за коју остали део човечанства не иостоји, него оталеж, спреман и вољан да просвећује, обавештава и савегује, кад год се укаже потреба за то. Но и допустивши то морамо ипак <>длучно тврдити, да се значај науке не сме мерити но користи, што је она пружа за телесно око и за практичан живот. Користи има двојаке: која се види, и која се не види, и овде је та потоња далеко иретежнија. Јер наука, чији је узвишени позив да открива истину, да образује човечји дух скидајући копрену са свега што је тамно и тајанствено у језику, историји, природи; чији је смер, да душевно око човеково одржава отворено и будно, да му оживљава и оштри вид и поглед: она је заједно с религијом гајитељка оне користи, коју кратковида гомила не види, ограничен човек не схвнћа. малоуман не уважава, али која множи идеално благо човеково, богати му ум и оплемењава срце и казује му све то јасније и силније: дч изван и осим овог видљивог света има и неки други, идеални свет, који се само душевним оком може опазити. Немају дакле само еевзацијона открића на нољу природних наука и индустрије важности, но и така, што остају позната тек у неком ужем кругу, а велика нублика нити може да их

појми нити пак има човечанство од њих ма и најмање видљиве користи. Да се ограничим само на своју рођену студију па да узмем за пример које откриће на пољу филологије и критике тексгова. Зар испптивач језика не умножава умно благо људско, ако му иође за руком, да објасни постанак и развитак какке речи ; када комбинацијом или уиоређењем може да унесе живота у оно, што цотле беше мртав облик без икаква смиела и значења; кад може да расветли какву реч или изреку, која дотле беше схваћена тек половно или можда сасвим наопако? Зар славни германиста Јаков Грим ни.је стекао неумрлих заслуга, што је неке појаве, опажене већ од цругих, средио и сместио иод стална правила у закону о трансформацији гласова, којим се многе појаве у германским језицима дају врло лако обЈаснити и протумачити? А од многих примера, да је критика текстова учинила дивних услуга историји, праву, књижевности и Филозофији, могу ли на данашњи дан а на овом светлом скупу да наведем прикааднији но што је овај: У житију св. Симеуна, оца Савина, прича Доментијан, како је јеромонах Сава оставио свога брата Сгевана Првовенчаног и своју отаџбину те се вратио натраг у Свету Гору „но речениш бнввшоу междоу лгобовнмима братома". И сам Даничић издао је то житије са погрешним и нејасним местом „по реченшо бнввшоу". Но највећи међу садањим историцима нашим архимандрит Иларион Руварац објаснао је то место доказав, да треба да гласи, „и поречш бнвмпоу", то јест да се јеромонах Сава споречкао са својим братом и отишао натраг у Свету Гору. А шга даде повода несугласици међу милом браћом ? То што је Сгеван тражио да се приближи и спријатељи с латинским западом на штету вере православне, а Сава, „кћспитлнше сЕЈтнле гору," није могао одобрнти брату таку намеру. Отмшао је дакле из отаџбине у Свету Гору са одређеном намером, да се врати у Србију као архипастир те да са архијерејским угледом и влашћу отпочне аностолски рад у својој земљи, да обнови праву веру, да нам спасе наше лепо православље. којим се данас дичимо и поносимо.* Мишљасмо до скора, да се слави нашег великана Саве не може већ ништа додати, и гле дође историк, расветли само једну нејасну реч, п свети Сава * Летсшис 208.