Srpski sion

„СРиоки

СИОН."

би осилили и постали грозна друштвена сила, закључише да се чим пре мио им догмат утврди. И ето иокренуто буде питање о цркви, у чијем четвртом чланку беше управо постављено и питање о непогрешивости. Тим поводом беше састављена опширна „схема- 4 , у којој је за доказ папске непогрешивости наведена била изрека Спаситељева ап. Петру: „Ја се молих за тебе да твоја вера не престане; и ти кадгод обративши се утврди браћу своју" (Лука XXII. 32.), затим су сакупљена била којекаква места из св. отада и у главном се правио логични закључак, да је папа — намесник Христов и да потоме мора бити непогрешив. На основу свега тога беше састављен, кад се томе многи нису нп надали, овај пројект узакоњења: „Према томе учимо ми са приволом сабора и објављујемо као члан вере, да римски папа, кад он ири вршењу своје дужности, као виши учитељ свију Хришћана, силом свога авторитета одређује, што је дужна држати цела црква у делима вере и наравствености, — не може грешити; и да се то преимућство непогрешивости простире на толико, на колико се простире и неиогрешивост цркве." Услед тога пројекта настаде жестока борба. Сам се папа умешао у њу и јавно говорио, да он „верује у папску неиогрешивост", при чему се позивао и на „глас цркве", каковим је био низ адреса, што их је добио с разних страна хришћанскога света, у којима су му како духовна, тако и световна лица, изражавала своју оданост заједно са изразом вере у његову непогрешивост. Но опозиција ипак није клонула духом. Делингер, Дипанлу, Гаушер. североамерички еиископ Кенрик и Нјуман изиђоше с новим предлозима, да би се избегло проглашење новога догмата, а епископ Хефеле исторички доказа, да је папа Хонорије учио јерес, дакле да није био непогрешив. Опозиција се појавили чак и у Италији. Жиланско свештенство изразило је своме епископу јавну благодарност за то, што ,је радио против догмата непогрешивости, и молило га, да чува достојанство епископске катедре св. Амвросија Великог. Но чим је снажнија била оиозиција, тим су постојаније тврдили језуите, сагласно са својом оригиналном логиком, да је ради тога, да се обори опозиција, неопходно да се час пре утврди догмат. Дебате по овом питању трајаху више од месец дана, у којој је при-

лици језуитска партија прибегавала врло чудноватим сведоџбама и фалзификатима. Тако је епископ Натоли месински изнео читав еиз прича, које су тобоже потврђивале истину догмата папске непогрешивости. „Ап. Петар", говораше он, „као шго се зна, проповедао ,је у Сицилији, где је он већ нашао неколико Хришћана. Кад им он рече, да је он непогрешив. то Хришћани, који још ништа не беху чули о том чланку, у неколико посумњаше у то. Они послаше посланика ка ПресветоЈ Дјеви Марији да ју упита, да ли је она штогод чула о непогрешивости Петровој, и она их увери, да се добро сећа, како је њезин Син ово преимућство устуиио Петру; и ово сведочанство умири Сицилијанце." Ватрена присталица инфалибилизма, епископ мехелнски Дешан, који се прославио својим историјским истраживањима, иође тако далеко, да је противнике догмата називао слабим Хришћанима, ко.ји немају страха Божја. А тако је говорио и Манинг, изјављу.јући, да онима, који се не покоре већини, наскоро иосле прглашења догмата нредстоји оллучење. Хефеле, Шварценберг и Дарбуа отворено су и смело говорили пр«тив непогрешивости. На последњим седницама нротив новога догмата истакоше се два силна говорника: северноамерички архиепископ Коноли халифакски и ђаковачки еиископ (у Славонији) Шгросмајер. Први је дошао у Рим каз присталица догмата; но темељито истраживање сведоџаба односећих се на њ' довело га је до другог уверења. Како св. Писмо, тако и најстарије предање, по његовом мишљењу, сведоче против непогреишвости. Шгросмајер је доказивао, да догмат стоји у протусловљу са уиравом цркве, с правима епискона и сабооа, и најзад с непроменљивим учењем вере. У прихваћању догмата видео је он опасност — да ће се поткопати непо^решивост цркв . На седници од 6. јуна произвео је огроман утисак говор кардинала Гвиди, архиепископа болоњског, против непогрешивости. Он је почео са становишта, да је лична непогрешивост папина, одељена од епискепата била, непозната цркви до XIV. столећа, и чак је навео изреке из Перона и Белармина које јој управо протуслове. Ова фактична истина показа се већини веома дрском („да је посред већине пала бомба, и она би произвела мање шума", говори очевидац.) Оци сабора стадоше као помамни викати и частити Гвиди-ја таковим