Srpski sion

Г Р. 2 „СРПСКИ

и о њеиу статут донесе, чиме би побио гласове, да мајски сабор — поред свег тога, што се с поносом тврдило, да му није одређен дневни ред — не смеде ни једног штатутића донети пре, но што загризе у јединствени статут, и њега не донесе, не знамо. Не можемо пак претпоставити, да је и г. Миладиновић тако наиван, да мисли да ће безусловно благонакнона данашња влада угарска хтети и моЛи сабору пружити јемство, те поднети круни сваки саборски елаборат — па и јединствени статут — на нотврду у целости без икаквих изнена, а за случај, да се који елаборат не удостоји превишње потврде, да ће се тада са примедбама вратити за времена сабору на основно нретресаље. Тако далеко не иде благонаклоност владе угарске! Приступи л саборски одбор грађењу јединственог статута, чему је већ приступио, изабравши из своје средине пододбор „за ново автономно уређење"; имаће прилике да се о цротивном увери и он и сви они, који су тачо наивни, те држе, да ће се и нашем сабору признати оно право, што га има угарска и хрватско-славонски сабор. Читајући у бр. 249. „Заставе" п. г., чланчић „Дози^ивање (!) наше автономије", у ком је писац са свим озбиљно тврдио; „Саборски одбор је решио да изради изнова све уредбе, које се односе на нашу автономију и то у Јвдној целини (курсив је нага) — дакле онет јединствени сватут! — На ако идући сабор добије уверење, да ће се са његовим новим „ автономним уре^ењем" 2 уставно псстунити, онда да се предузме зидање целе автономне зграде изнова. А ако сабор не добије јемство, онда је лако из те целине ишчупати поједине одељке, са којима да се допуне празнине у нашим данашњим уредбама."; слатко смо се насмејали, не наивности пишчевој, ио што знамо, да писац истих чланчића није тако наиван, да и сам верује у своје речи, него наивности нашег света, који ће веровати и у то његово причање. 2 Леп навив ва нови јединствени статут, који ће бев сумње бити и боље среће од јединственог статута, ког тим именом из потсмеха крстише наши опозиционаши, ночем је он добио наслов од љвгових твораца: „Уредба о устројству православне српске народно-црквене аитономије"; „Народно-црквени устав источно-православне српске цркве у земљама угарске круне".

СИОН." С®р. 55.

Зна исти писац добро и сам, какве су нрилике данашње, као и узрок промењеној тактици, да се онако не форсира са „јединственим" статутом, као што се оно 1897. форсирало. Знајући све то, уверени смо, да се морао н сам у себи смејати речима: „А ако сабор не добије јемство, онда је лако из ше целине ишчупаши поједине одељке, са којима да се доиуне тразнине у нашим данашњим уредбама." Истина, лако би било из целине ишчупати поједине одељке, а то би било лако само тада, кад би се шо могло и дало учиниши , попут оне пословице: „Женио бих се и ја и Мија. да је леба и вина", ал пошто то стоји у туђој — снажној — руци; не треба ни мислити, да ће се то дати. И држимо да не грешимо кад кажемо да ће данашња саборска већина — за што, то је друга ствар — поред свег тога морати приступити градњи и „јединственог статута" — крстила га овим или оним именом —. Саборски ће одбор нема сумње из свију досадашњих статута створити што радикалнији статут (г. Миладиновић је лено рекао, какве би студије и колико времена требало за грађење јединственог статута т. ј. бар од једне године, на и онда -—■ рече — не би се такио огромно градиво могло добро обрадити). А шта ће са истим бити, и како ће се та цела ствар свршити; не треба човек да је цророк, па да престави себи и њен свршетак. У град је лако, а иа града кад пусте, вели наш народ. Обећање се дало да ће мајски сабор градити „автономпо уређење", што је и повод сабору. Од тог се не може натраг, и кад му се узвикне поаут македончевог узвика: једи та бре иеченог, јер Кеш га сутра јести куваног, —■видићемо тада „плећа народна" колико су широка. Некад је Змај певао за Анђелићава обећања поруку туркоса: „Ако је ваше обећање, само шала, биће шкандала". Дај Боже, да данашњим меродавницима не довикне онај „силни" : Ако је ваше обећање само шала, биће комесара ! д. Р.