Srpski sion
Стр. 244,
/смски
СИОН."
Вр. 8.
Г. Жарку је главни разлог за то недоследност истог §. са §. 13. I. Б., јер дочии се рече у овом вели, да конзисторија (данас административни одбор) може само привремено до првог сабора једну парохију подићи у вишу класу, или снизити у мању, у оном јој се даје веће стално право. По даљој тврдњи г. Жарковој, та некоизеквенцаја је одстрањена саборским устројством, јер по §. 19. устројства има право сабор уз нреслушање арх. синода установити опсег парохија. Што се тиче недоследности између § 3. II. А. и §. 13. I Б. имамо г. Жчрку следеће приметити. Истина да постоји између та два §. недоследност, а она је постала отуда, што је у рескрипту од 20. Авг. 1868. односно у саборским закључцима од 1865. I. „Редукција и дотација парохијског свештенства", самосталан рад саборски, а П. „0 српско-источним месним црквеним општинма", рађен по лугеранском устројству од 1859. односно 1864. § 3. П. А. одговара §. 2. лутеранског устројства, у ком се рекло: „Аеп(1егип§еп с1ег ћез1ећепсЗеп РГагг§;етет(Зеп, воше сИе В1Шип§ пеиег зеШз^зШпсПдеп РГагг^ететЉп, кОппеп пиг пасћ с1ет Ап1га^е <3ез 8егпога1Сопуеп1ез уоп 8ирепп1еп(1еп1епћа1 Сопуеп1;е, ипд 2 \\ т аг \уепп Ше пеи ги М(1еп(1е Сететс1е аиз етег зсћоп ћез1ећеп(1еп аиз§езсћ1ес1еп \уег(1еп зо11, пиг тИ Уопујззеп ипб 2изћттип§ (Зег Ми11ег§ете1п(1е аиз^езргосћеп \уегс!еп и . По овоме дакле §. и код Лутерана решава административним одбор, а не сабор, шго је и народни сабор 1865. усвојио, те је јасно по томе, да решавања такових питања спадају у делокруг административног одбора. А да о тим питањима нема право да решава сабор на основу §. 19. саборског устројства, као што је г. Жарко тврдио ; на.јбољи је доказ то, што по истом §. 1. Сабџр доноси само статуте, који се тичу уређења нарохија, протопресвитерата и енархија разумевајући овамо и установљење броја и онсега енархија; а установљење бро.ја и опсега парохија, протопрезвитерата и епархија бива са преслушањем архијерејског синода". Друго је то донашање статута о уређењу, установљењу броја и опсега иарохија, а друго
изречно признато право административном одбору да по иотребн чини промене код постојећих парохија, односно да одобрава образовање нових самосталних општина и парохија. И сабор је 1865. одредио број и опсег парохија, иа је за то инак дао конзисторији односно административном одбору право, да он може чинити промене код установљених њиме парохија, односно да одобрава образовање нових иарохија и ошптина. Ва што пак није дао право конзистори.ји, односно административном одбору, да може стално и илату свенпеничку из нижег у мањи разред подићи, односно из вишег у нижи свести (§. 13. I. Б.); на то се данас не може одговорити. Народно-црквени сабор од 1879., ,,у уредбл за, местне источно-православне црквене општине "> У §§• 4. 5. и 6. признао је право појединим здруженим општинама у једну парохију, да се могу уз присганак ностојеће општине разделити и самосталну општину образовати, ако су у стању да издржавају цркву и да остале општинске трошкове подмирују, и ту раздеобу одкосно дозволу за образовање нове црквене општине, власшан је одобрити админисшрашивпи одбор , а по §. 8. ако на решење административног одбора једна општина не пристане, онда припада странкама право призива на саборски одбор; до решења саборског одбора, остаје сгање ствари непромењено. Кад се узме у обзир, да су чланови сабора од 1879. већином били и чланови сабора од 1874., који је градио саборско устројство од 1875.; може ли бити јаснијег доказа, да по §. 19. саборског устројства не спада у делокруг сабора,, да одобрава образовање нових парохија, него да то спада у делокруг административног, односно саборског одбора? Па и саборски одбор у своме предлогу „за уредбу о устројству нрав. српске нар. цркв. автономије" од 1891. признао Је општинама у §. 172. да се здружена места у једну општину, могу оделити и самосталну општину образовати, а то им је исто лризнао и одбор 15 це од 1891./2. у „Народно црквеном уставу" у §. 22. А решавање тих питања ставио је у делокруг ада. односно саборског одбора. Еа основу свега реченога, јасно је, да