Srpski sion

С тр . 294.

СРПСКИ

СИОН

Б р . 10.

ма од једног свога закључка, поднесеног на потврду! А не извојева је с тога, што се данас тешким жртвама долази до благоволења и поверења владиног. Како се пак данас долази до њих, уверило се изасланство данашњег саборског одбора из уста самог председника кр. угарског министарства преузвишеног г. Коломана Села, који јој је приликом предаје преставке сабореког одбора у погледу закључка саборског о управи манастирског имања, одговорио: „Ја имам обичај, са сваким у држави потпадао он ма којој вероисповести и говорио он ма којим језиком једнако праведно поступати — захтевам и очекујем од свакога становника ове државе, да буде у трвом реду добар домољуб и добар Мађар. Верује — рече — и очекује да Срби из Ма^арске ове његове назоре не само речима исиоведају, него да Ле их и делима ДОказати. У том уверењу може им обећати, да Ће у њему наћи највеЋега доброжељатеља. Ето, шта нам се и какав нам се данас услов ставља, ако смо ради да до^емо до благоволења владиног! А што нам се може и што нам се такав услов стаВља, томе смо такође ми сами криви. У своје време (1869 ), ми смо се дали од наших пештанских пријатеља — гроф Андраши је јавно рекао: „подајмо Србима црквену автономију, па ће мирни бити на политичном пољу" (ова се изрека данас од речи до речи обистинила, пошто наши радикали напустише политично поље, и бацише се на црквено-автономно, оставивши Ма^арима слободне руке за ширење своје државне идеје) — „натоциљати" и завадити са јерархијом. Шта више, ми смо се први почели влади обраћати са својим тужбама против јерархије, што је она радо и весело прихватила, те је од тога доба и постала језичац на вази у завади између јерархије и народа, чинећи вештачки превагу час једној, час другој страни, према својим потребама и интересу. У место да нам је постојећи закон светш-ва и да мушки свугди и сваком

приликом настојимо, да се закон и од горе и од доле почитује и извршује наравно у том случају морали бисмо еами пре свега строго придржавати се постојећег закона —; ми смо тако ниско пали, да се јавно поносимо са „безусловном благонаклоношћу владином", која нам ту благонаклоност није ничим показала, сем ако ћемо њеном благонаклоношћу то назвати, што нам је пооле 5 година допустила држање сабора, с условом да се у њему сме само оно предузимати, што она допусти, и ком је спутала руке, да се не може маћи. Ево се навршила година дана од последњег „мајског сабора", и до данас поред све своје лојалности, напуштања политике, односно благонаклоности владине, као што рекосмо, не доби потврде ни један саборски закључак. А не доби га с тога, и не га добиши све дошле, док прво сабор ио обеЛању меродавника не загризе у „киселу јабуку" т. ј. у градњу ]едносшавпог сшашута, ил као што радикали веле „автономног уре^ења и . С тога и није чудо, што смо удварајући се кр. повереницима и њиховим секретарима, да нам они испуне наше страначке жеље и интересе, изгубили свјки углед „горе", где нас данас не сматрају ни за какву чињеницу, те се с нама већ тако по својој вољи играју и титрају, да нам намештају автономне чиновнике и чиновничиће просто својим посетницама! Па кад овако данас стоји са нашом хваљеном црквено-народном автономијом, поред IX. зак. чл. од 1868. и саборског устројства од 1875.; питамо сваког искреног српског родољуба: смемо ли и на даље гледати и трпети ово данахпње наше јадно и жалосно стање у нашој цркви, школи и на народном пољу ? Смемо ли и на даље гледати и трпети, да нам наша јерархија буде спутана, те да јој се не дозвољава да врши она права, која су јој црквом предана, и која права врши и румунска јерархија у Угарској, и јерархија у Аустрији (Буковини и Далмацији), а пре свега, да сме годишње своје зборове држати, и у