Srpski sion

Бр. 17.

СИОН

Крест мајсториом и позлатом јакоже и темпло; губа и коиие и ангели са стране; пресвјатија Богородици и Јоана богослова иконе. Испод крста в првом реду: 18 икона празничних и прочих свјатих; икона ирестолна Христова с апостоли около исписати, ветхи; икона ирестолна нресвјатија Богородици с нророками; икона св. мученик Теодора Тирона, Теодора Стратилита и Меркурија с чудеси, престолна; икона престолна св. Николаја с чудеси; икона више двери недреманое око. Сија всја икони сут ветхи и порушени. Двери ветхе посао тракслерски со изображением Благовјешченија пресвјатија Богородици позлашчене. 2 завјесе полсвиле, с различними гранами испред престолних иконах. 2 свјешченика жељезна велика моловата и 2 менша железна моловата. Кивот нов от древа ораова изрјадњејше пилторским послом усароен, моловат с различном Фарбом, цозлашчен, на нем балдахин на 4 столпа, на нем птица пеликан сва нозлашчена с птенци, верху пеликана крст с лучами позлашчен, около крста зеленом Фарбом вјенец устроен. На среди једна икона спаеителева с св. великомучеником Теодором и св. Николаем у раму позлашчену. Сего кивота (в немже лежит многоцјелебное тјело, целокупно, св. великомученика Теодора Тирона), јест ктитор благородни Г. Михаил Чокић, родом от краини потискија, из мјеста Бечеја, котори иждив на строение сего поменутога кивота 513 Фор. 30 кр. Состроен же бист сеј кивот при евјашчењејшем патриарсје елавено -сербском Г. Арсенији четвертом, при игумену Николају јеромонаху, настојанием и трудом пречестњејшаго архимандрита кир хажи Захарији, того монастира, јеже бист в љето 1747 Ноем. 22. (Наставиће се.)

Поп Гојко Јакшић (Грађа за историју српске цркве у горњо-карловачком владичанству.) За савезничког руско-аустријског рата против Турске године 1788. —1791., прешла је сва сила сриског народа испод турске власти у горњо-карловачко владичанство. С народом прешло је много и свештеника

обојега реда. 1 Међу њима су и два калуђера црногорска: Василије Петровић и Тзорђе Јакшић. Њих обојица дођоше из Црне Горе са капитаном Филипом Вукасовићем, који је 1788. године отишао у Црну Гору са 400 Граничара, да и Црногорде дигне на Турке, и да им капитан буде вођа. Али га Црногорци у мало не убише, не хтјевши помагати нашој царевини. С тога Вукасовић једва умакне из Црне Горе послије четири мјесеца". 2 Пребјегло свештенетво, које не могаше добити парохије, примало је од државе на дан 17 крајцара. „Само она два црногорска калуђера добивала су по 12 Фор. мјесечно. Не могох разабрати — пише Грбић камо су се пристранила". 3 Па и није од, бог те иита колике важности, куд је пристраиио један обичан калуђер. Ама, био Ђорђе Јакшић обичан или необичан калуђер, не ћу и не могу да пресуђу.јем, и ако Факат, да Вукасовић води собом калуђере из Црне Горе, у којој му не бијаше глава сигурна и из које главу једва изнесе живу, даје повода размишљању и закључивању, да Ђорђе Јакшић и његов друг Василије Петровић не бијаху обични ни у очима њиховијех саотачаственика, као ни у очима аустријског вође војничке експедиције. Како било, о Ђорђу Јакшићу могу нешто изнијети као допуну Грбићеву писању. Међу старијим списима прав. срп. црквене општине сењске налазе се два листа, која сама собом казују, да су Инвентар црквено-општински: „Именуем што има у цркви кое шта од 1799. 10 сетебра то ес до 1800. до 20. отобра." Међу истијем списима налази се и непотпун %ријепж тога инвентара (што судим по томе, што су предмети истијем редом пописани), или је неки Зашсник, којијем се констатује исте године право стање црквено-општинске имовине. Тај, да га назовем Заиисник овако почиње : „У Сењу в церкви свјатом храму успенију Богоматере почимши од 10. априла 1 Грбић у „Карл. влад." X. стр. 112. пише, да је прешло „у свему 46 особа свештеничкијех и то : 29 свјетовнијех свештеника и 17 калуђера", па наставља, да се је „сачувао — потпун сплсак" тијех свештеника, па паводи тај спиеак. Али наводи само 45 имена свештеначкијех а не 46, ' Грбић I. стр. 113. 5 Стр. 116.