Srpski sion

Ст. 124

46. Зак. чл. уг. сабора од 1741. буде одређено, да се у Хрватској не ће грпети ни једна друга вера, осим римокатоличке. Српски нравославни народ у номенута три владичанства, у место да је призаавао власт унијатског свидничко-марчанског владике. као што су крајишнике власти хтеле и заповедале; није хтео ни да чује за њега, због чега је и претрпео разна гоњења. У почггку је православни горњо-карловачки владика Данило Љуботина, који је по смрти костајничког владике СтеФана Љубибратића (ј Априла 1737.) управљао и костајничким владичанством, у њему отнрављао више крадом владичанске дужности, пошто му их нису то допуштали ни крајишничке власти, нити унијатски владика свидничко-марчански, а после смрти његове (т. ј. 29. Јануара 1739.) патријарх српеки Арсеније IV. Јовановић Шакабента, који је 1737. прешао овамо из Пећи и управљао београдско-карловачком митрополијом, пошље у Хрватску бившег ужичко ахиљског владику Алексија Андрејевића, који је с њиме заједно на ову страну прешао, и ко1и је као и Љуботина крадом вршио владичанске главне дужности у Хрватској, док напослетку царском дипломом од 24. Окт. 1741. није био потврђен за костајничко-личког владику. Ну, поред тога не смеде отићи у Банију и вараждински генералат, него се смести у Лици, где је руконолагао свештенике и за горњо - карловачко владичанство. Костајнички је владика Авдрејевић вршио владичанске дужности и у хрватско-северинско марчанском владичанству, за које влада није хтела никако допусгити, да се посгави носле смрти Филиповићеве други православни владика. А од смрти Филиповићеве на све до 1748. администрирао је хрватско владичанство ирота Никола Ноповић, а по гом протосинђео Јосиф Стојановић. 25. Априла 1742. произвео је пагријарх Арсеније Јоваповић-Шакабента Павла Ненадовића за горњо-карловачког владику, но као такав је био нотврђен од царице Марије Терезије тек 6. Аирила 1744., те

СИОН В р . 4.

и ако је био свечано инсталичан 17. Нов. и. г,, ипак ни он, ни костајпички владака Акексије Андрејевић не могаше у својим владичанствима вршити слободно своју власт и дужност, докле не изиђе царичино решење од 20 Јунија 1746. односно 21. Децембра и. г., по коме им је допуштено било у својим владичанствима вршити своју власт, после чега је и костајнички владика Алексије свечано инсталисан у Костајници. (На?тавиће се.)

ЛИСТАК. В е с т и. Саборски одбор је сазват за 7. (20.) Март у редовну седницу, а митрополијско дрквени Савет за 15. (28.) Март. Осве^еве звона. У четвртак је 24. о. м. осветио високопреосвештени Г. ећископ бачки Митрофан ШевиЛ уз асистенцпју од 4 ђакона в 10 свештеника ново звоно, што је Његова Светост преузвишени Г. Патријарх Георгије дао салити у Темншвару код звоноливца Антона Новотнија за карловачку саборну дркву. Звоно је тешко 31-85 мтц., а за звоно п намештај је дала Његова Светост 13.500 К. На звону се налази овај натпис: У славу Божју и св. великомученика Дилитрија, А у спомен 75. године живота свога, 50. године свештеничке и 23. године архијерејске службе своје приложи звоно ово катедралној Св. Николајевској цркви Карловачкој Георгије БранновиЋ, Архиепископ карловачки, митрополит и патријарх српски, Његова Величанства цара и апостол. краља Фрање Јоспфа Првог Прави тајни саветник, кр. угарског великашког дома члан и више Ордена ово каваљер ово велекрстник и т. д. године 1904. Лнвено од Антона Новотнија у Темишвару бр. 2191. После освећења је виеокопречасни г. ректор богословије ставрофор прота Јован ВучковиЛ у кратко оцртао важност обављенога чина, рекавши од прилике: молитвеним освећењем ступа ново звоно у службу цркви, те нек је сретио и изврши. Нек освећени гласи његови про,т;ру у уши, нек одјекну у срце народа, нек га буде на побожност. Пошто је освећено звоно, ваљда и највеће у Митрополији карловачкој, то нека јавља радост свој митрополији,