Srpski sion

оге. 346.

српски

сиов

ВР. 12.

лучше за њу чути хоћете. Токмо ашче им ваше Благословевие дадете у Дивши пребивати, и Дившу с Кувеждином раздјелите, кое и ми сви проеимо се умилно, како нашему милостивному Архипастиру, дабисте сатворили и нихма ондје приобшчившимсе монахом допустите у Дивши цребивати, и онују свјатују церков нек пазе и чувају. А что них кувеждинци узнемирују. и нихма ако би груита недадут, слабо что групта ондје и има, кромје нјечто мало и врло рђаво винограда, а ливаде и мавше и такожде њечто шуме имају, а друго иичто; а наипаче кад би что кувеждинци имали, они не би оне церкве у запустјенију држалв, обаче от толико година до сад из Кувеждина никто ни вешч вие учинил се оној, но е друге сгране калугерца долазили и чували, и из Прћвине главе знамо калугери су ондје бивали и чували, и недали баш сасма ону церков запустити, а по кувеждинцима право да речемо, доиста до сад ни мјеета се оному не би знало: а такожде и књиге чго су им сад из Дивше узели кое су људи Дивши, а не Кувеждину нрилагали и куповали и сусједнн Христиани кои се находимо, за кое све лучше наит отац нротопон нешчински Јаков вашему Блаженству ноказати может. Но ми сви колици молимо се чтоб ваше Блаженство милостиво паше молеаие сие непрезрјели, но учините оним калугера благословити и допушчение дати, како до сад, саде и у напредак код монастира Дивше остати, кувеждинциже, ашче под Хилеедаром бити хошчут, нек будут, токмо ових сиромасех на то нринуждавати немогуће, но Бога ради смилујге се на них, и нек ондје у Дивши за вашег Блаженства благополучно здравле Бога мољат, за јеже молимо се и услишани бити надјејушчисја пребиваем, милостивије резолуции ожидајушче. Вашего Блаженства покорњејши раби: Стоић Ћиричин из шанца Нешчина Сима Костин из Сусека Плавгаа Баић из Сусека Теодор Радојчић, стари кнез из Бингуле Радота старац из села Визића

Патријархово решење, које је својеручно на полеђица молбе еанисао гласи: „На понизњејшее прошение внутр нисатих лиц, со сим повелеваем да пребудет монастир Давша и иноци того монастира тако, јакоже им и властное писмо издали јесмо (јегда нашего Архимандрита Василиа одонле двигли јесмо), а то јест лета 1742. в марте мјесјаце и тим да следует и да одржавајут се, окром васакаго препетствиа монастира Кувеждина жител, и прочих такови и тако даде се сие ноемвриа 30. 1744. года М. II. В натриаршии резиденции в Карловци Арсениј Четверти с. р. целаго Илирика патриарх. Молба пак ктитора манастира Дивше Петра Јовановића гласи: Блажењејиш — В нижајшеј и рабској покорности ја долу потнисати жвтел сиј петроварадинскаго шанца, со сим нред Блаженством вашим поеизњејше принадаја приступају, и евјатују десницу В. Б. цјелуја, извјеетвују (а уповају и окром мене извјестили се јесте) јако ја јесам с иомошчију Божи еју и с моим сиромашким и малим трудом еаименовал се ктитором свјатаго монаетира Дивше, около коего јесам, не буди мње хвалити се, от моего сиромашкага иманиа, јелико сам више у садашње време имао, и могао, потропшл, доклесмо церков из запустјениа мало ноновили и поправили, понеже коначно бјеше церков опала, и без нокрова остала, и Г. Б. кад сам црви крат онамо отишао, и онако они храм свјати весма видјел, јесам срдцем побољел, понеже ни нокрова на церкви ни пенжера небијаше, но, с опрошченем решчи, птице из внутр летјашче, и гњезда евоја имушче, све како дуваре, тако и по свуд и на самим дверми свјатими олтарними све било неуљудено, и от птица покаљано, и дувари церковии изшуплени са свих страна; тогда убо ја, ашче и баш нисам имао сучим (по неже сам се бил потрошил около нове цркве что смо у Бјелоградско имја направили во Петро-варадинском шанцје, в коеј такожде ја первим ктитором бих, и колико више могох, јесам и около оне церкве Бјелиградске труда имјел, и с помошчију Божиеју иждивение давал, докле се воздви-