Srpski sion

Б р . 13.

СРПСКИ сион

С тр . 367.

и разлучено, а духом и житием, дјелом и словом и нриходом, разходом, и имјением једино и обшчи да сут, Павел Ненадовић Арх. и Митроиолит. На ово је донела конзисторија — управо комисија шго је 1753. обављала опис фрушкогорских. манастира, који је штампан у овом листу 1903. и 1904., а ове године отштампан — следеће „мњение и разсуждение". Понеже здешпи монастиро - жителие живут ио уставу обшче жителства всјаким согласием и братољубием, что мнози нохваљајут и ревнујут и милостињу дајут видјашчи их благое састојание и благочиние, и ашче би инако то промјенили, то без сумпениа в разорении пришло би, того ради разсуждаем оставити их сицевим образом, точију случајушчисја репартициах, у данку их ио ирилики на сих налагати, и каси киждо особ монастир своја держати, а кувеждинскаго игумена Нила и сукцесеров јего за старшиа познавати, и во всјаких случаев шним совјет и разговор имати. И сие подлагаем на благое разсуждение их високонреосвјашченства. В мон. зовомом филиале Дивши Јулија 1. 1753. года, Партениј Павловић, епископ Арсеније ексарх Викенгии Поповић Атанасиј реметски. Ктитор ман. Дивше Петар Јовановић, упутио је на митр. Ненадовића следећу молбу, коју је овај примио 19. Јулија 1753. у Гргетегу. Преосвјашчењејши — Овим мојим малим и худим нисмом нро шу и мољу смирено и иокорно вагпе високопреосвјашчеиство, да би сте изволили учинити милост Архипастирску со мноју грешним и малим человјеком и моего худого моленија непрезрели, понеже аз јесам убоги ктптор сиромашкаго мон. Дивши стојашчого во врушкој гори в вашој богоспасајемо епархии, како овому монастиру пришел јесм на поклонение ирежде сего в љето 1743. и светују црков в последнеј нишчети и неблагообразију видјел раздрану, откровену и приближујушчујусја конечному разоренију, и јест срце мое у мени пропла-

кало, како слишу от чнтајушчих свјатаја писанија, идјеже говори: жалост дому твоего сњест мја, а понеже неимјел јесм таковаго имјенија с коим би возмогл онују свјатују церков покрити и обновити, но точију јелико могох от своего сиромаштва то и учмпи, и абие најми мајсторе, зидаре и дунћере и тако поправи се црков. Потом и друга наша братија и Христиани по возможности помагали, а друго онаја братија своим трудом, и јесмо церков поновили и покрили и иак иосле кад је била потреба оним сиромахом калугером какове новце узимати от господара у каков трошак црковни или пореза грунт, јесам ја иред нима ишел и поручилсја у нашој вароши поштеним Господаром, а сад в. в. како заповједају да под једним игуменом буду с кувеждинским калугери у обшчеству, говоре они сви јединодушно да не могу никим образов на то иристати, но воле триети темницу и сваку бједу, него ли такову обшчину изволити, зашто су искусили прежде мјешајући се и мало нису обје цркве запустјеле, а сад ако то учини в. в., они ће калугери сви онују церков оставити воистину, веће ако би их све у затвору держали, зашчо сви }едино миеле и говоре да оће отити, ашче не получат милости от в. в. А каде они сиромаси одут, ваља да и ја бежим из нашеја вароши и оставим жену и четворо деце, зажчо једно не могу исплатити Господаром что упоручисја за ни, друго поношение терпити не могу от људи которим похваливал јесам нихово красное и добро^ житие и междусобнују љубов, свакиће ми рећи, камо ти сад твои богомолци; но молим и просим со слезами в. в. дабисте милост отеческују на ни сиромахе показали дати им мир и благословение архииастирское, да иребудут у оному, како су и досад пребивали, како им јест и свјато почивши Патриар дал и своим впастним писапием потврдил, а они у трошак за грунт да будут сномагатели колико разсудите да је право, и у свакој служби или позивању да в. в. хоће с веселим срдцеи свагда гогова бити. Но Вога ради и ваше душе милост учините на ону свјатују обител да неби и паки в запустјение пала и мене сиромаха