Srpski sion

БР. 21,

СРПСКИ СИОН

Птр. 621

једину утеху, један једини начиа на који им се може љубав и признаше изразити, а тај је што вам и ја наиред рекох, да се одазовете првој заповедп св. цркве, да још својим очима виде, да су имали коме и зашто учинити овако дело. Бог вам, а душа вам, богољубезни моји! Душе свети ! Извору, свакога живота! Ти си сишао на ученике Христове у виду огненпх језика, умудрио их и загрејао безграничном љубави према св. н?уци Хри стовој! Теби је данас посвећен овај св. храм . . . сиђи се и на нас . . . умудри нас, загреј нас љубави ирема св. цркви, да нам цвета олтар, вера, српско име, слава стара! Амин. Тако ето, што у 69 година не учини цела црквена општина; учини један њезив члан. Великим миразом намењеним удомлењу својз јединице кћери, оирави он дом Божји. Богатим украсом њеним у бисеру и драгом камењу, украси крст за часну трапезу, какви се па далеко видети не може. Место венчане хаљине обдари невесту Христову скупоценим златотканим одеждама, — учиеи Богу угодно а РумљсЧнима корисно дело. На њима је да покажу, да је коме имао тако шта и учинити! Марко Шаула парох румски. Само ее цепкајмо! Посвећено радикалским поповима. д. Р. Од како су и код нашег народа поникле разве етранке, те свака стравка и на црквено народном и нолитичном пољу — сматра себе да она једино преставља народ српеки, а све друге сматра за неке партијице и непријатеље народне; од то је доба наш народ престао бити народом као целина, јер се држало и држи, да што једна странка ради и закључује, да то ради она у име своје т. ј. у име једног дела народног. А тако се рад наших странака сматра и на меродавним местима, те није чудо, што се код њих и не осврће на наш народ, нити је он одавно икакав фактор у држави.

Тако сматра странке и др. А. Хетеншвилер, који рече: ,,— — једна странка не може ншгада престављати један народ, него само један одломак народа, један дио народа". („Омладински гласник" св. 8, за о. г, стр. 214.) И меродавна дакле места, и сваки мислеони Србии, који није страстан партизан и уме хладнокрвно да мисли, мора тако да мисли и држи. Досад смо имали и на политичном и на црквеном пољу три странке, и то либералну, радикалну и самосталну, осим доброг дела интелигенције, која стоји ван странака. Прва је странка по најмања и она се састоји већином из старије интелигенције и имућнијих трговаца и занатлија. Друга је понајвећа, и она се састоји из једног дела интелигенције, већином пак из средњег сталежа — трговаца и мајстора — и ратара — ил* као што се вели „народа". А трећа је странка у Хрватској и Славонији понајвећа, и у њу спадају сва три сталежа: по добар део интелигенције, средњи сталеш — трговци и занатлије — и ратари — „народ". Као најмлађа странка и ако не по имену, а оно у самој ствари, ова је 1 странка најагилнија и највећма се истиче са брањењем српства — наравно по свом схваћању. Радикална пак странка, односно њено гласило „Застава", од друге две странке уме пона^већма да ласка „народу" ратару и занатлијама и да им прича по „народски", како су они прави преставници народа и како су они најпозванији да регаавају крупна народна питања. С тога се особито ово последње време, како су вође увиделе, да сваким даном све то више отпадају од странке угледнији људи — сити „папизма и својте његове" —, „народ" и позива на на родне зборове, да. каже „своју" т. ј. да каже у сваја ли гато се скувало у уред нигатву „Заставином", и ако нема појма о ономе загато је казао „да"; ал .за то вођама ни мало не смета, да на места и положаје, на којима се даде негато заслу-