Srpski sion

Ш>. т ,,, ЦГЦЦД.И <Ј ИЦИ ^ С *р. 51.

се никако не може допустити приступ на српски сабор, јрр пећ једном ни сам цар ј0с1 .Ф II. није хтсо допустити у том опсегу нроширење српских привилегија на румунски народ, — потто би тада за избор посланика, како у Ердрљу, тако и у Буковини, морали се допустити народни сабори. 52 Напомињем најпосле, да би ваљало изнаћи и проучити сособитом пажњом царске одлуке од 30. Септ и 9. Окт. 1783. год., те од 8. Децем. 1786. г., као и неке из каснијег доба, јер оне су нормирале званичне одношаје наше с Румунима у поменутој црквеној заједници нагаој. А интересантно је и то, да на изборпма нашим 1837. и 1842. г. не учествоваху ни владике ердељске! (Наотавиће се )

Мудрост фишкала ерпско-народних фондова за „ужу" Угарску. д. р. У 22. бр. о. л. нр. г. међу вестима, изишла је белешка под знаком = „ Нека св и ово забележи!" У загради, ми смо рекли, да ћемо коју више проговорити у идућем броју о иоменутом чланку, о коме је реч у истој белешци, т. ј. о чланку: „ Саборски одбор у иишању зокуиа манастира Ђездина и св. Ђур$а, и што га је написао г. др. Бранко Илијћ. и који је чланак изишао у 250. бр. „Заставе" у „АћегкЈ В1аи "-у пр. г. Овим — и ако мало доцније, због нрешнијих ствари — нспуњујемо сво^е обећање. Г. Илијћ у свом чланку не рече ни нише ни мање, него, да пошто су манастири народно-црквена добра, и пошто по 6. § у V. одсеку кр. рескрипта од 1868. манастири и клирикални фонд деле чист доходак од ман. прихода; „то манастирска братства не само да нису власници и иоседници манастирског иметка, већ ни уживаоци његови, пошто они као намештеници и службеници за свој рад добијају одговарајућу нанлату." Такво је, — рече — „било и пре рес61 ша. 364—366.

крипта, што се види отуда, што манастирска дсбра на многим местима (!) у грунтовници беху обележена на име „Ст. п. и. Ке%шп8-Гоп<1а — прав. верског Фонда/'' а не дотичног манастирског братства, на које они као службеници нису ни могли стећи право својине и поседа." А да би то своје мудро начело — које ће без сумње наша „браћа" Румуни у сво јој нарници због банатских манастира већ знати употребити, и на њега се нозвати, ко.је кад би и ако се усвоји од дотичног надлежног суда који ће имати да реши поменути спор, можемо унапред заати и уверени бити, да ћемо их игубити — читаоцима „Заставе", и нримером доказао и поткреиио, — рече: — „да је то т. ј. да су манастирска братства власници појединихманастира — но појмовима правне науке могуће, то би сваки сеоски бележник, или други који чиновник као службеник могао стећи право на иметак једне нолитичне општине." Не мојте мислити читаоци ових редака, да ово нису речи г. Илијћа, и да смо их ми у чему изврнули и ногрешно навели. Не, то су све његове речи ! Но, није г. Илијћ само поменуте „мудре и речи написао у номенутоме своме чланку, којима је свету на видику показао и доказао своје јуридичко знање, које га ослособљава не само за Фишкала српоких народно-црквених Фондова за „ужу" Угарску, него које ће му без сумње прибавити чланство и мађарске академије наука. Написао је он у њему још и ове „мудре" речи. „Из 5. §. V. кр. рес. и односно из §. 30. саборсжог устројства види се, да Саборски Одбор сам може неиосредпо манастирима управљати, манастирском имовином сам руковати, иредрачуне и закључне рачуне зготовљавати, једпом речју неограничен госиодар бити. Иигде нема прописа, да је Саборски Одбор дужан иовериши руковање манасширским имањем калу^ерима, (курсив је наш). Постоји додуше привремено упутство како се има од стране калуђера мапастирском имовином руковати, но то унутство није донео сабор, још га је мање нотврдила прејасна круна, дакле није уредба, која би имала силу закона, нити би била