Srpski sion

(/гг. 348.

СРПСКИ

сион

Бр 12

те", ил' због чега другога, то ћемо ми донети говор његов ио „Рокге!" у, заједно еа утиском који гласи : „Многоч. Магарашевић каже да иу је тешко говорити под утиском таквог одушевљења које хоће да створи народиу слободу. (Живио!) Жали да у Мартинцима нема него 6 кућа, али да их има и б хиљада, он би све урадио, како би све биле за дра. Лорковића. (Бурно одушевљено клицање: Живио!) Он нозна овај котар и људе, какових има у њему. Њихове су шајке потонуле, на као парцови настоје. да се другдје увуку, гдје би могли штету нравити. (Дуготрајно одобравање, Живио!) Што се тиче раставе цркве и државе, тому се нема што приговараги. (Живио!) Ми хоћемо оно цркви што је црквено, и оно држави што је државино. (Бурно одобравање: Живио!) Нас је православне на то пракса довела. Државна се власт хтјела увућп у нашу аутономију, а ми смо проти тому најжешће устали. (Дуготрајно одобравање: Живио!Ј Кад се ради о црквеним добрима и властелииствима, ми отворено кажемо, да се из руку даљског пагријарха узму црквена пмања и даду народу, а њему нека се даде плаћа и то, јер то интерес народа хоће. (Силно одобравање.) Слично је и са манастирима. Док су они били расадник народне свијести, дотде смо нх поштивали, а кад су нрестали да то буду, онда смо рекли: Ми ћемо и вас уредпти! (Дугограјио одобравање.) Али то је још споредно, главно је, да је ово збор, на кому се хоће манифестирати слога Хрвата и Срба. (Живила слога! Живио Магарашевић!) Ми од те идеје не нопуштамо, за њу смо приправни и на жртве. Руку под руку хоћемо да идемо за остварењем народних идеала. (Тако је! Живио!) Коначно и као српски православни народни свећеник преноруча избор дра. Лорковића. Одобравање које је сада настало, не да се описати. Преко пет минута викало се: Живио Магарашевић, живио Лорковић, живила слога! и слично. Мужари су грували чешће него прије". И кад овако стоји ова поп Јовина работа; за л' немамо повода да хвалимо Бога, што га шокадија не поједе! Ваистину имамо, но, нодједно имамо повода да меродавнимаи довикнемо: иа докле ће се и сме л' се то трпети да јецан срнски свештеник јавно у листу под својим потписом каже, како „у римској је цркви суверен паиа, у православној цркви аак жива црква Христова сам народ " („Застава" за 1905. бр. 1У0.), а на јавном збору иред шокадијом, које се ни мало не тиче ни даљски спахилук, нити пак српски манастири, и који се толико избезумио, заборавио и понизио — а све из жеље да се дочепа саборског мандата — да је нред шокадијом изустио, како нашч манастири нусу више расадници народне свести и како смо их због тога ирестали иоштовати. Верујемо, да поп Јови нису напш манастири светиња, њему је светиња „Застава" и радикали,

јер од нрвих не може имати никакве користи, ћбсћ.^епб ако би ио његовој замисла дошли у управу народну, могао би његов какав ср >д ник са 6-7 деце доћи у који манастир за надзор ника, а нашем су народу они и данас светиња, те их стога и поштује, што је ноказао и ове године приликом славе у Раваници, где се искупило хиљадама нашег народа са свију страна срнства. Пон Јови се врзе по глави мисао како би требало уредити и манастире, т. ј. одузети у ираву од калуђера и пренети јенанарод — какву је народ имао од њих користи, то смо видели 18712. за време „саборских надзорника а можда под њиховим „уређењем" замишља и иоделити их народу, због чега му је без сум ње шокадија зато и викала живео, јер кад је римокатолички свештеник Анђело Руспини рекао: „Госиода — нанредњаци — хоће секуларизацију црквених добара", народ му је одвратио: тако је! на што му је исти одговорио:, Ја не желим бити пророк, са црквом се почело, наставиће се властелинствима, а свршиће се с вама сељацима". И кад се ноп Јова није стидео тако што тврдити пред шокадијом ; можемо мислити како он своме народу говори о даљском спахилуку и манастирима, те се не треба чудити, што је и један ноп Јова Магарашевић ностао нека политична личност, о којој се води рачуна ! Поменути римокаколички свештеник рекавши како су напредњаци — хрватски — ставили у свој програм и укинуће вероисповедних школа, и раставу цркве од државе, рече, да није истина, да је народизвор свих нрава и да изв >р права цркве није у народу, те се изјавио про тив раставе цркве од државе. А наш поп Јова, српски свештеник у свему је противног мишљења, и кад је номенути римокатолички свештеник довикнуо нанредњачкој — Рокге1отој — господи : „Мислим да госиода не мисле провести раставу цркве од државе као у Француској", народ му је одвратио, а без сумње и наш пои Јово: „Само кад би то могли*. А то је могао и без сумње рекао с тога, шго зна за мишљење једног свога ученога сродника, који и сам „швермује" и нада се правилном решењу црквеног питања — бар у Русији, кад се црква одели од државе онако као што је Французи оделише законом својим од 6. Децембра 1905. Наш г. Јово без сваког стида и зазора рсче пред шокадијом „пошто су наши манастири нрестали бити расадници народне свесги, дотле смо их ноштовали, а кад су ирестали да то буду, онда смо рекли: Али ћемо и вас уредити !"., а шта оно рече митроносни певник Никанор Грујић за наша манастире? Ево шта рече! к 3адужбиие наши праотаца манастири —, као