Srpski sion

Стр. 86.

СРПСКИ сион

Вр. 6,

срца шести глас (самогласан) кад га је први пут чула у српској цркви. Најчувенији проФесори конзерваторија у Прагу изјављују се најповољније о петом и шестом гласу (самогласном) као о арији достојној највештије руке за композицију. И могао бих још много и много изнети страних, похвалних сведоџаба о дивотним мелодијама црквених песама. Да, лепа је песма црквена — али онда, када се правилно поји, онда када се са потребном љубављу поји. У противном случају она ће вас одбити од себе У нашим сеоским црквама ретко ће вас данас загрејати, одушевити песма црквена. Она песма, она лепа песма црквена коју су некад стари учитељи и појци појали са толико мара и одушевљења, са толико полета и енергије, песма та која вас је могла подићи у више регијоне, која вас је могла охрабрити, одушевити, осоколити да не малакшете у вери, та песма црквена поји се данас брзо, равнодушно без иједне искре одушевљења, неправилно, сакато — управ' ма како. Да. да, отидите само у село и погледајте и децу у храму. Ено их поређане крај певнице. Слушајте их. Половина поји, половина ћути. А како поје? Место „Господи помилуј" господи помелуј, место „свјати крјепки ■— крјепти, внепоту облечесја, всесесејшаго, одиње и до вјека, и т. д. У сваком тропару бар три четир погрешно испојаних речи, катавасија и загрдила. А апостол како се чита? 0 том ни речи! Језа вас хвата. је'лте и жалите што је тако, жалите што се у народној школи не негује песма црквена са потребном љубављу. Па које томе крив? Нико други него учитељство наше, које са часним узузетком дужност црквеног појања обавља нехатно и индиферентно.* Кад се поведе реч о томе, и када се отворено и јасно ово мишљење изнесе на јавност, онда нам се обично каже: Учитељски је сталеж у свему запостављен у својој служби, веома слабо управо * Ми бисмо рекди, да су томе криве и највише наше врховне власти, које мећу ва учитеље појања у препарандијама и средње певце. Уред.

никако дотиран, па је стога у животу скроз незадовољан, а у незадовољству живота нема одушевљења, нема полета, па се не може ни појати радо, весело одушевљено. Весело срце кудељу преде и т. д. Кад мало дубље размислимо о овом одговору, морамо признати, да је исправан. Учитељски сталеж има разлога да буде незодовољан. „У непрестаној бризи вели К. Побједоносцев — о хљебу насушном за себе и породицу своју, без интересовања, без одушевљења врши он поверени му позив сељакајући се час тамо, час овамо. Свуда је он један те исти, заморен и нервозан, пропуштајући драгоцено време школско и слабо марећ за школу и децу му поверену; како да позна своје ученике, како да прати способност и развитак њихов?! Тешко је наћи учител^а задовољна судбином својом. Сав се задао у бригу за побољшањем свога стања и старањем где повољније место за себе да нађе". Ове се речи руског педагога могу аплицирати у неколико и на наше учитељство. Но сад да учинимо један нагао прелаз. Признајемо све је то тако и истина је то, али може ли, је ли право, и сме ли због тог незадовољствачитавог једног сталежа трпити уштрба богослужења, сме ли и може ли и је ли право да пати цркв. појање? Не сме, одлучно велимо да не сме. А не сме и зато, што за.ту дужност, на име дужност појања учитељство ужива и сходну награду. Висока кр земаљска влада одео за богоштовје и наставу наредбом својом од 24. сечња 1896. бр. 4967. ех 1905. одредала је, да сваки учитељ мора бити за појање у гцркви награђен са 120 кр. годишње на раде. Дакле учитељ је за ту своју — тгрема наредби зем владе — засебну дужност — награђен сходном и примерном наградом. Учитељи у Угарској примају такођер од црквених општина за ову дужност сходну награду. Ко је дакле за известан посао или дужност награђен, тај би морао поверени му посао обављати тачно и савесно тако, да онај који награђује не би могао приговорити