Srpski sion

Стр. 458

СРПСКИ СИОН

Бр. 29.

4. Ако ће у тој Пејачевића Фундацви дјеца наша от зачала по всјех школах и учениах свободно проходити, и небудут само до треће или четврте школе припушчати у своем закону, или на Фреквентацие, катихизацие, конгрегацие, процесие, церкве, мисе и нрочих церкве латинскаго закона церемоние или исповјед и иричапчение, како се на иних мјестах догађало; тако да није воља народа нашего дјети у такву школу давати, него би пак узроковало се, да наша дјеца к лутераном и калвином у школе отходет. А 5. Ашче племенита вармеђа народ наш не асекурирует, да ће поред свое науке у вармеђске, кралевских варошеј, коморске, спахијске и остале службе, у пургерства, у занатов цехове пријмати бити, то дјети нашего закона и народа у школе ни ходити небудет, видећи да науке свое конац то јест анликацие а акомодацие неимут, како је и у самој овој племенитој вармеђи познало се, да нашега народа и закона человјека ни за хаднађа вармеђсхог узети хотјели нису, гдје по других вармеђах лутерани вицишпани и солга-бирова бивајут. Но 6. И кои се научет, а ради закона своего у ОФицие и службе непријмљутсе, закона же своего оставити нехошчут, сљедуег, да морајут за своим хљебом у чужде нотенцие и најиосле у Росију емигрирати, која емиграциа с великим трудом једва утолена, а их ц к. величеству весма убиточно јест. И оваква пункта ексарх да нредложит, и да би прежде наш народ Фрајкороват бил, да ће дјетем их и свобода закона своего и иривилегиј ненарушпо остати, и иосље, јегда научатсја, да ће у све и сваке службе, јакоже и римокатолици приемлени бити, нросит за иисмену асекурацију. Что и како за ову школу сљедовало будет, нам обстојателное извјестие и копију системе, и онога парагриФа тестамента Пејачевића за исту школу екстракт, обое видимирато, да пристара, и нам пошлет и јавит. Такожде и прочих дјелех, која трактирала се будут на садашаој и будушчих конгре гациах. да јављает нам извјестно и иисмецо, Дано в Даље 17. Јулија 1762,

Опроштајно писмо др. Атанаеија Влаховића. Д- РКо је био др Атанасије Влаховић, описао је г. Младен Јосић у 15. броју „Гласа истине" за 1884. годину, Како данас мало њих имају исти лист, наспоменућемо овде у кратко да је Атанасије био српски нарох прво у Сегедину, затим у Пешти, а напослетку у Ст. Бечеју, и да је био један од најсаремаијих срн ских свештеника свога времена. Атанасија је био уверења, да нравославни епдскопи треба да буду жењени, због чега је долазио чешће у колизију са својим епископом Гедеоном Петровићем и митрополитом Стеваном Стратимировићем. Напослетку, кад је дошло до тога да га под стражом отерају у затвор у ман. Ковиљ; знајући шта га чека, Априла 1832. отиде ноћу од куће и оде управо у Калочу, где пређе у римокатоличку веру и ступи у ред калуђереки. Прво је био капеланом у Вашкуту, а затим је именован био за библијотекара арцибнскупске библијотеке, те је као такав и умро 1850. По своме прелазу, спевао је Атанасије ову песму упућену својој деци. Иста гласи: „На моју децу слатку Александра и Милоша. Александре мое чедо драго! Кажи сине твојој милој мајци Твојој мајци а мојој сестрици : Нека жали четири жалости. Прву жалост евоју снају драгу, Која нам је изумрла млада, Оставила двое сирочади. И кажи јој мое дјете драго, Нека жали другу жалост грдну, Другу жалост свое јарко сунце; Сунце јој је помркнуло јарко, И неће јој више огранути До страшнога еуда Божиега! И још кажи мое чедо драго Нека жали трећу жалост своју Трећу жалост своју милу ма]ку Стара јој је изумрла мајка. Неће више угледати мајке,