Srpski tehnički list

408.

или ако се из каквих било узрока не може да ради како ваља или ако дотични рад скупо стаје. Али откуд младом инжењеру толико искуства и рутине да задовољи све ове захтеве који се њему постављају» Мало их је који долазе из праксе у Србију, паи они немогу ништа да учине, јер организација наших радионица је још веома примитивна и неподесна за какав „фабрички“ рад. Најглавнији недостатак од кога пате машински инжењери у Србији—то је оскудица претходника, од кога би они могли и требали да примају практичне поуке и једном речју „да наслеђују праксу.“ У томе лежи управо главна тежина прилика наших, а са обзиром на несталност која је нашем, српском друштву својствена слаби су изгледи да ће се штогод побољшати ово стање.

Инжењер је без претходника упућен на самога себе; многе послове које он ради први пут, а можда и једини пут у животу — он врши без упута од стране старијега стручњака. У таквим приликама непосредни саветник инжењеру је хљњига — ако је у опште има такве, која би садржавала практичне поуке о дотичном послу и права ј: радост кад се таква књига нађе, као што је и задовољство потпуно, ако је посао добро испао. Тако стечена пракса је интензивнија од примљене и драгоценија, јер је стала много мање жртве. Али на жалост и она временом пропада, јер се не старамо довољно за подмладак. (Оскудица техничког особља у нас овде се двогубо свети.

Биће ми мило, ако сам успео да заинтерасујем колеге, те да ову ствар свестрано продискутујемо.

С. Миросављевић

О критичким приликама, за егзистенцију техничара

[свршетакј

Као одзив на саопштнеи чланак изашао је овај напис инжењера Ј. Брабеца у 11 броју истог листа.

„Чланак инжењера Ј. Веселог о критичким приликама за егзистенцију техничке интелигенције даје ми прилике за неколике примедбе.

Писац сасвим умесно разлаже да је један узрок критичким приликама техничке интелигенције

потпуна дезорганизација њена. Са свију се страна жалило а и дан дањи се жали да техничари немају

организације, да се с њима у јавности нарочито при изборима, не рачуна пошто они не могу извести у борбу за своје оправдање — захтеве чврсте

легије својих присталица. Указује се на раденички занатлијски и учитељски сталеж, који силом своје организације поправљају своје прилике. Међутим се често заборавља на принципијелну разлику: Организација раденичка, учитељска и чиновничка обухвата индивидуе подједнаких социјалних интереса, индивидуе у служби; организацију занатлијску састављају опет послодавци, чији су специјални интереси ту у суштини такође крију. Сасвим су друкчи-

ји односи код техничке интелигенције. Пре свега прва тешкоћа која лежи у томе —

као што је то већ констатовано у поменутом чланку — што у опште интелегентне индивидуе као умно најсамопоузданије, не попуштају олако од својих назора.

Друга околност знатно скучава поново круг оних које треба организовати: академски техничари хоће да оснују своју сопствену организацију а неће да улазе у нездраве компромисе (споразуме). То је јасно не само из основних принципа, но и из то-

| га, што неакадемски технички посленици баш сво-

јом конкуренцијом погоршавају начела егзистенције као да та штета доноси корист, пошто из здраве конкуренције обично произлази: напредак оних који су у,борби. Радије се овде онде угнезди по-

вршност, механички рад и слично, што у борбу уно-

се јефтини конкуренти као знаке недостатака теоријске спреме.

Главна тешкоћа при организовању техничке интелигенције јесте та, што њени чланови немају једнаке социјалне интересе као н, пр. други сталежи. Ту су пре свега самостални послодавци и посленици. Из тога разлога не може се с успехом помишљати на свеопшту организацију техничке интелигенције и не гледајући на разноликост групе посленика чиновника. Овде се заиста очито види потреба самосталне организације посебице за послодавце, посебице за посленике. у нарочитој грани техничког рада.

Инжињерска је комора већ по новој уредби институције цивилних техничара чија, је основа у министарству јавних грађевина већ готова, постаће још у већој мери чврста грађевинска организација, Државни чиновници немају организације, _мањ ако ступе у чиновничко удружење, слично и самоуправни чиновници (општински и окружни). У општим чиновничким удружењима техничари чиновници као самостални чинилац исчезавају, а њихови интереси као а«адемских техничара морају се прилагодити већини и сложити се понајвише с апсолвентима средњих школа или нетехничарима. Тако захтев, да чиновници с високошколским образовањем с обзиром на њихово образовање и доцније ступање у службу служе државу 30 година док је у опште уведена служба од 35 година, није могуће (услед дуже студије) остварити у општим чинов-