Srpski tehnički list

а БА

_ По струци рударски инжењер и геолог, а по изразитом таленту свом математичар нарочито специјалн> врсте Клерић је свима

својим радовима више нагињао примењеној него чистој науци. Значајне теорије и дубоке апстракције на штету своју није ценио толико колико какву мању проблему. око које би трошио сву снагу свога немирног и-радозналог духа. Преокупиран често таквим проблематима, није могао да постави праву хармонију између науге, коју је као струку учио и правца у који га је тако неодољиво вукао његов несумњиво велики таленат. Том дисхармонијом и једино тим се и може протумачити она диспропорција, која је постојала између његова талента и ширег значаја ње гова научног рада. Поред свега тога, кад се има у виду време у коме је живео и радио и срединау којојје стварао, мора се без, за: зора признати да. је Клерић био једна феноменална личност нашега друштва и један од најкрупнијих фактора у оном појаву наше интелигенције, којој је било намењено, да својим радом наш народ препороди и преведе из патријархалног стања у ред културних нација. Повучен више у себе самог, ограничен само уским кругом својих искрених пријетеља, готово одвојен од света, прелазећи с филозофском резигнацијом једног отменог господина преко предрасуда,и не тако ретке нискости једног још примитивног друштва,

тражио је он, човек од мисли и проблеме насладе само у научном испитивању, јер је тврдо, с дубоким уверењем једног апостола веровао да само просвећени народи могу бити срећни и да ће доћи време, кад ћеи у нашем народу знање изагнати мрак из нашега

друштва и указати му путеве који ће га одвести правој величини његовој, То његово веровање давало је силан полет раду његову њему, великом Србину и патриоти, формираном у томе погледу посред идеалистичких струја нашег знаменитог омладинског покрета

из шездесетих година прошлога века.

Но као што је Клерић својим даром далеко наткрилио своје сувреминике, исто је тако он као човек нарочито благородне праве техничке душе, био једна од најређих појава нашега друштва. Његово срце је само неколико људи познавало али је оно исто тако велико било као и његов таленат који су сви знали. Он никоме завидео није, ником злобио ни пакостио није, и та племенита црта красила је његову господску душу и онда кад се сломијен тешком и дугом болешћу

својом нагло и сасвим свесно примицао- крају свога честитога живота. 54 % Зе

Праштајући се с тобом, драги Клерићу

у име Српске Краљевске Академије Наука,

чији си члан и украс био од постанка њеног,

и у име Српског Универзитета, који си ти

и ако непосредно, али ипак много својим радом задужио, знај да те на путу којим си пошао прате не само сузе жалоснице твојих другова и пријатеља, но уједно и искрена осећања туге најширих слојева нашега културног друштва. Нас који смо овдеи који ти данас испраћајући те вечној кући твојој, тим указујемо поштовање ве икој личности твојој одвајају живот и смрт или, тачније, наш кратки земаљски живот од вечног живота твога јер си ти, променивши светом, одбацио само са себе трошну земаљску одору своју, али не да умреш, но да вечито живиш. Нека ти је слава и вечан спомен међу нама! Бог да ти душу прости ! Х »%

Мислимо да се речитије и боље не мо-

же. исказати велики значај рада пок. Љубо-

мира Клерића. Зато ћемо ми додати само још неколико речи о току његова живота.

Рођен је у Суботици 1844. године 29. јуна. Рано се преселио у Србију и свршио гимназију и две године технике Београдске Велике Школе. Затим је као државни питомац учио рударство у Фрајбергу, машинство у Цириху а затим продужио учење рударства у Фрајбергу и Берлину. Био је на практрчким радовима у рудницима по Вестфалској, Саксонској Шлеској и у Ческој до 1870. године, Тада се вратио у Србију и постао писар Министарсгва Финансија у рударском одељењу.

Али се покојни Клерић ту лије дуго задржао јер није било стручног рада за њега. Са једним својим патентованим изуметком (алат за бушење стене) крене се у Немачку, где га радо приме као истраживача за угаљ и со. Тај га је посао одвео. чак у Оран, у Африку, где је за рачун једног лондонског друштва испитивао рудник гвожђа у Каеберу и Такуту близу Орана, Али како се друштво није погодило са сопствеником мајдана, то се пок. Кзерић врати 1873. год. у Србију где је радио на геолоњком испитивању железничке трасе од Ћуприје до Алексинца. Те исте године расписан је конкурс за катедру Механике на Бел. Школи и пок. Клерић буде изабран за редовног професора.