Srpsko kolo

Стр. 12.

СМКЖО КОЛО

Гол. I

не умије радити како треба': јер плитко оре, не угари земље, алат му не ваља. Говори о том, како се све више губи наша лијепа народна ношња, а увлаче се стране крпе и за њих се новац избацује. Не чује се тара (стан, разбој) ни трлица (ступа), нити се сију конопље и лан (кетен). Позива народ, да се удружује у српске ратарске (земљорадничке) задруге. Тако здружени и ојачани лакше ћемо моћи добити и издржавати своје српске народне школе и задобити остала своја народна права. Г. Нинко Седлар парох из Слабиње говорио је о нашој народној цркви и о томе, како су је нападали и хтјели да нас поунијате. Даље је говорио о свећенству, како треба да је свуда једнако плаћено за свој рад. У наше народно-црквене послове да се уплеће угарска влада, што треба свом снагом сузбити. Устаје против тога, да Срби плаћају двоструки порез, ако хоће да имају своје чисто српске народне школе, јер морају плаћати и за комуналне (земаљске) и за своје народне школе. Народ треба да бира таке људе у сабор, који ће уредити све те ствари, како је за народ најбоље. Послије њега говорио је г. Светозар Прибићевић, главни уредник „Новог Србобрана". Вели, како му је мило, што види послије пет година, откад је отишао из свог родног краја, да је нарастао толики број народне господе, која се брину за народ. Досад се тако звани народњаци нимало нијесу бринули за народ, чак му били непријатељи, па је народ почео да губи вјеру у себе и у своју будућност и свој напредак. Но сад је хвала Богу пошло на боље. Народна господа приближила су се народу, те заједно са народом хоће да му извојују његова права. Нас има у Хрватској и Славонији једна трећина, па зато тражимо своја нрава као народ, те да се у свему изједначимо с нашом браћом Хрватима. Имамо исте дужности, паје право, да имамо и исТа права. Као дјеца ове земље тражимо њезину самосталност према Мађарима, с којима тек онда можемо бити пријатељи, кад цас пусте у миру, кад постанемо, сами своји. Имамо даље право да управљамо са својом црквом, али су се и ту Мађари осилили, па се играју с нашим правима и газе нам и поништавају наше законе. Ставимо се одлучно на међе тијех својих права и не дајмо, да нам их Мађари преоравају. Ко не чува својих права, ко их не брани од нападаја свакога, не заслужује да их има. Даље треба да се у земљи уведе народна управа и да се учини крај самовољи по опћинама. Управа у земљи треба да се стара, како ће" и народу помоћи на сваком кораку, а не да се брине само о том, како ће покупити порез од народа. Да се све то постигне, морамо имати увјерења. Пред увјерењем надају жандарски кундаци. Да наши стари нијесу страдали за своје увјерење, не би нас било овдје више као Срба. Радимо дакле и боримо се, па ћемо све постићи. Затијем је говорио г. Јово Обрадовић, парох из Шегестина о српским народним захтјевима т. ј. да нам се призна наше српско име, под којим смо дошли у ове крајеве, а исто тако и српска на-

родна застава, коју требамо при свакој свечаности истицати на својим домовима и богбмољама. Исто тако немамо ни својих српских народних школа. Веле нам, да их можемо имати, но ту је закон, који наређује, да дајемо порез и за комуналне школе по 40 потура од сваке двије круне државног пореза. Исто тако није ни наша српска црква изједначена, равноправна, с римокатоличком пред законом. Бирајмо дакле у сабор само таке људе, који ће све ове наше захтјеве и права заступати и учинити, да све добијемо, што захтијевамо као своје правоЗатијем је г. Светозар Прибићевић захвалио сакупљеном иароду. и народној господи, што су се у тако огромном броју окупили и на ову народну скуп.штину и показали онолико заузимање за српску народну ствар. Исто је тако поздравио браћу Србе Босанце. Затијем је предложио скупштини одлуке, 7 их на броју, које је скупштина једногласно примила. Тако се завршила ова лијепа и велика народна скупштина. Препоручујемо Србима ратарима, да са својом народном господом. одржавају ове скупштине и да се упознавају тако са својим правима и износе своје потребе, па да им се потражи сигурна лијека!

Ењижнице за народ. Стара је пословица, да је добра књига најбољи пријатељ. То су одавно увидјели паметни људи и прави пријатељи народни другијех народа и држава, па се трсе, да што више на све могуће начине рапшре добре и корисне књиге у народу и да тако народ црпе из њвх поуке и користи. То се особито лако даде постиЈји баш овијем књижј ницама за народ Свако и најмање село дакле требало би да има таку књижницу у којој би биле различите поучне и забавие књиге. Народ би из тијех књвжница посуђивао књиге, носио их кући и читао. Особито зими могло би се то радити, када се посвршавају сви већи радови. У вече, када се окупе сви укућани, могао би један читати а остали слушати и тако лијепо и корисно провести то вријеме. Када човјек чита тако добре и корисне књиге, постаје питомији, разумиији, заузетији за своје послове, уреднији, па ће убрзо поћи унапријед Нрема томе наши Срби ратари треба да увиде, да књига није беспослица или можда нека мода, него да му је пријеко потребна. Дакако да књиге за народ треба да су писане лаким, разумљивим језиком народним и да је оно, што је писано, заиста корисно за народ. Пита се сад, како ће се оснивати и ко ће оснивати те књижнице (библиотеке) за парод. Па то није тешко. У сваком скоро селу има свећеник или учитељ А што ћете ви радити Срби ратари? Отидите вас двојица, тројица свећенику или учитељу, па му кажите посрилици овако: Господине! Ето ми читамо у свом листу „Српском Колу", да би Оило потребно оснивати у сваком мјесту књижнице за нлрод. Кад овај наш народни листи то пише, мора да је то и добро и корисно. Хоћемо дакле да и ми оснујемо таку књижиицу, да ни ми нијесмо пошљедњи.