Srpsko kolo

Год. 11.

СРЦСКО К0Ј10

Стр. 5.

ј л < ђијести из Портартурск Енглеска и друга Русији непријатељска штампа већ је више бд десет пута јавила, да је Портартур пао, и увијек су се те вијести показале као лажне и измишљење. Пошљедњих дана јављали су опет, да су Јапанци заузели све висове око Портартура, и да ће ова силна руска тврђава пасти за који дан, ако није већ пала. Из Портартура који је опкољен с мора и с копна тешко стижу руски гласови, јер се гласник мора пробити кроз непријатеља, да пошље гласове своме цару, како стоји с тврђавом руском. Такове вијести стигле су од прошлог четвртка на Ивањдан 24. јуна (7. јула), које је послао генерал Жилински у Петроград. Вриједно је, да се чује шта он јавља, да се види, како су неистините вијести руских непријатеља, које они шаљу по читавом свијету. Генерал Жилински јавља: 19. јуна (2. јула) покушале су продријети у портартурску луку у 9 сати на вечер четир Јапанске торпил^арке. ('Го су мале ратне лађе које носе на себи и с којих се пуштају кроз воду торпеди, који јуре силном брзином, распрсну се о ратну лађу, пробуше је и униште). Топови уништише три торпиљарке, а једна је умакла. Војници у тврђави држе се весело и јуначки. Сваки дан имају чаркања с непријатељем. Прије двије недјеље отеше Јапанцима двјестачетрдесет комада рогате марве. Прије пет дана заробисмо педесет јапанских стријелаца. Наши топови са главне тврђаве Портартура нису испалили још ни једног метка. Ми имамо муниције у изобиљу. > Из 5 ла Д ивосто К а Мала али јуначка морнарица у Владивостоку чини честе излете према Јапану и ствара велике незгоде Јапанцима. Јавили смо како су потопили већ неколико Превозних бродова и пет хиљада јапанских војника. Како се јавља, владивосточка флота опет је испловила из луке.

Прије двадесет и девет година На Ивањдан, 24. јуна (7. јула) 1875., навршило се равно двадесет и девет година, како је пукла чувена невесињска пушка на Бишини у Херцеговини. Дотужало је било ропство сиротињи раји, на Ивањдан пуче пушка невесињска

и Херцеговци се дигоше да се отму испод турског јарма. Слободни јек српских гусала из ускрсле Србије и слободне Црне Горе одјекивао је по Босни и Херцеговини, па се мислило да је земан дошао и да ваља војевати. Имена харамбаша војводе Стојана Ковачевића, Петра Тунгуза, Петра Пеције и толиких других српских соколова, који се дигоше да крв пролију за крст часни и слободу златну, заслужују, да их захвално потомство спомиње свагда, па то ето чинимо и ми данас. Прије двадесет девет година букнуо је устанак у Невесињу, који захвати читаву Херцеговину, а из Херцеговине се пренесе у Босанску Крајину. Идуће 1876. ступише у рат Србија и Црна Гора, а годину дана касније загази у рат и силна Русија. Потоцима проливена српска, а затијем руска крв скинула је јарам турски Босни и Херцеговини, проширила је бар донекле. границе Србије, донијела је слободу Бугарској. Али успјесима српског и руског оружја окористио се највише Нијемац, Шваба. У Берлин сазва 1878. г. Бизмарк конгрес, скупштину свију великих држава и оне одлучише, да Аустро-Угарска заузмс Босну и Херцеговину и одредише јој пут напријед, Русију одбише од Цариграда, Србији затворише везу с Црном Гором, и тако забодоше клин у словенско месо. Много је пренио од тога времена српски народ, много је трпио, много патио. Али жив човјек не иде у гроб, а камо ли народ. Не смијемо се предавати немару и очајању. Упримо снагом и главом, па ће и нашем народу наступити бољи дани и сретнији часови.

Ванаћани на земљорадничкој скунштини у Топуском. (Наставак.) Уздај се у се. Чудно звучи та ријеч, не тек онако, као празна, ван као чврсто и прекаљено увјерење, у устима господина Србина, а некмоли тежака. Та у нас се ето до скора све наше наде на бољу и садашњост и будућност осниваху у уздању на неку извањску моћ, а нс на нашу снагу. Тако је у високој политици, па и у осталом. У великим неким европским заплетима

Савјетујте своје рођаке и пријатеље да купују и читају овај лист.