Srpsko kolo
Год. II.
СРПСКО КОЛО
Стр. 3.
„Да ми ђецу сунце не залази." 1 Кад Кумрија открила бешику, Она врисну, како љута гуја. Њу ми пита госпа бановица: „Што је, Кумро? Ујела те гуја!" — 95 „Није, госпо, мене, веће тебе; „Мене једна, а тебе четири: „Нема нама ђеце ни једнога!" У то доба бан из лова дође, И донесе двије утве тице, 100 Двије тице утве златокриле, Па дозивље Кумрију робињу: „0 Кумрија, моја робињице! „Донеси ми два нејака сина, „Да им дадем двије тице утве, 105 „Нек се ђеца њима забављају." Кумрија му с вриском одговара, Да не има ђеце ни једнога. Кад то чуо бане Задранине, Он говори Кумрији робињи: 110 „Је л' ко данас двору долазио?" Вели њему Кумрија робиња: „Господине, бане Задранине! „Данас није нитко долазио, „Осим једног туцака јунака." 115 Њу ми пита бане Задранине: „Какови је био туцак јунак? „Је ли вама штогођ говорио?" Кумрија му на то одговара: „То је био страшан туцак јунак: 120 „Мрка брка, а крвава ока, „Куд погледа, оком расијече, „Као муња из мутна облака; „Па он мени јесте говорио: „„Удијели, госпо бановице! 125 „„А за здравље твојијех синова, „„И твојега бана господара, „„Тако ти га Господ сачувао „„Бритке сабље Анђелића Вука, ,,„Дас' не сретнеил'сустигнешњиме!"" 130 Тад' говори бане Задранине: „То је главом Анђелићу Вуче." Па он брже ситну књигу пише, Те је шаље Анђелићу Вуку: „Богом брате, Анђелићу Вуче! 135 „Немој мени ђеце поморити, „Поморити и глади и жеђу; „Пустићу ти брата Милутина." Ал' Вук бану књигу отписује: „Господине, бане Задранине! 140 „Не ћу теби ђеце поморити: „Нема њима од злата бешике, „Него им је дрвена бешика, „Два комада јелова дрвета; „Нема њима меда ни шећера, 145 „Но им има скроба овсенога
1 И сад се говори, да не ваља спавати кад сунце залази.
„И дебела меса овнујскога; „Ал' ти ђецу ја послати не ћу, „Док ми не даш брата Милутина, 150 „И узањга три товара блага; „Јер су скупља два банова сина „Од једнога сужња из тамнице." Када бану ситна књига дође, Те он виђе, што му књига каже, 155 Од ина се њему не могаше, Већ он пусти сужња Милутина, И даде му три товара блага, Те поврати до два своја сина. Руско-јапански рат. Оцо Портарт^ра. Око Портартура грме топови и бије се крвави бој без престанка. Јапанци ћуте и не дају никаква гласа о ономе, што се тамо догађа. Неће да Руси знаду, шта се збива око тврђаве, а руски извјештаји не могу опет да стижу к нама. Истом је у претпрошлу недјељу (7. августа) донио голуб листоноша једну вијест из Портартура у Мукден од генерала Штесеља, који јавља оволико: „Срећан сам да могу јавити, да је наша посада дана 13. (26.), 14. (27.), 15. (28.) јулија одбила све нападаје јапанске уз велике губитке њихове. Морнарица је помагала бој, пуцајући на јапанску фло.ту. Наши губитци у та три дана износе око 1500 момака и 40 официра, који су већином тешко рањени. Према извјеш^гајима Китајаца и ухваћених Јапанаца износиће губитци на страни јапанској око десет хиљада људи. Ти су губитци били за непријатеља тако осјетљиви, да није имао ни времена, да „покупи своје мртве и рањене". Из досадашњег већ тока рата увјерио се сав свијет, да су руски извјештаји поуздани и истинити, па стога се ни на овоме извјештају са стране јапанске није могло у главном ништа измијенити. Кад је изишао руски извјештај, онда су брже боље и они дали своју вијест и кажу, да је при тим тродневним бојевима пало десет хиљада Руса, а петнаест хиљада Јапанаца. Пита се сада, када ствари овако стоје и кад Руси одбијају јапанске нападаје и задају им толике губитке, да ли може ипак Портартур пасти? Већ прије неколико мјесеци изјавили су неки руски официри у Петрограду, да се за Портартур не би бојали да ће пасти, кад би на њега ударили Енглези, Нијемци или ко други, само не Јапанци. Европскс војсковође