Srpsko kolo

Стр. 2.

То је политичка општина. А у свакој политичкој општини има неколико школских и црквених општина. И ту треба велики број тежака, који су образовани, јер без њих ће се свашта радити, као што се и ради. А свака општина бира једног или два заступника у имовну општину. Колико се наш народ јада на рђаву управу у имовним шумама, криви господу, бога и сваког, само не себе. А једино је он крив. Сваки општински одбор бира заступнике у имовинску скупштину, какви су ти заступници свију општинских одбора у једној имовној опћини, таква ће бити и управа шумама. Сву управу у котарима и општинама надзире жупанијска скупштина. Жупанијску скупштину бира опет народ, а не поставља је ни краљ ни бан. И у жупанијску скупштину треба бирати и тежаке, јер они, који живе и злопате се по општинама, најбоље ће моћи рећи, гдје што не ваља. Али користи ли бирати људе, ако нису ни у шта упућени, ако ће тамо ћутати или говорити како не треба, па да им се смију престојници и други чиновници и рекну: ето вам народа, ето како зна управљати. А сабор је највиша моћ у држави. Што сабор рекне а краљ онда потпише, то је закон, по том се мора равнати живот свију нас у држави. Па зар необразован тежак може знати кога ће изабрати у сабор, зар необразован тежак може бити изабран у сабор? У сабору ће увијек бити људи учених, јер има таквих ствари сабор да изради, које сасвим разумију само људи, који су те ствари учили, а не знаду их добро ни други учени људи, који су учили што друго. Али у сабору треба и мора бити и тежака. Има опет сабор да изради таквих ствари, које тежаци разумију и о којима би они најбоље могли рећи, је су ли добро замишљене и како их треба увести у живот. Рецимо, кад се ствара закон о земљишним заједницама, о пољским путовима, о унапређењу ратарства, о исељивању и тако даље. Ту би ријечи и знање образованих тежака злата вриједиле. Нећу ни да говорим, како образованих тежака треба у земљорадничким задругама, пјевачким друштвима и у сваком друштву обичном. Лијепо је то, рећи ће многи, али за образовање треба школа. Истина је, са школом се лакше образовати. Али може .се то и без школе, а друго, није сваком потребно онолико знања колико школа даје. Осим школе ту је књига,новина и разговор с паметним људима. Тиме свако ко хоће може стећи толико знања, да буде образован човјек, образован тежак. Најславнији српски пјесник владика Петар Петровић Његуш учио је само три разреда основне

Год. IV. V (пучке) школе али је наткрилио све учене српске пјеснике. А све знање стекао је сам, без школе. Ми не можемо бити сви учењаци али можемо о свакој ствари толико знати, да не бленемо као магарци, кад се о њој стане говорити. А.

прби сви и свуда. Хвала Богу ми сада већ знамо сви да смо Срби и зашто смо Срби. И тежак зна, да је Србин, јер српски говори, јер је српске крви, српског поријекла, јер држи и штује српске обичаје, које је од старих баштинио. Ми знамо, да ваља и да останемо Срби, јер Бог је уредио, да има више народа и зна зашто је то уредио. Да је све цвијеће бијеле боје и истог облика, да је сваки човјек једнак по лицу и души, да је сва земља равница, да је све остало удешено по једном калупу, били природа (а природа је све што је ван човјека) била лијепа, би ли човјек у њој налазио сласти и окрепе, као сада? А онда, што има више народа, све више се надмећу, трсе, који ће кога претећи, достигнути. Труде се, измишљају све нове ствари, труде се да буду вреднији, штедљивији, бољи у свему. Један народ има нешто добро у себи, што други нема, други има ману, коју трећи нема и тако даље. Народ се учи од другог, прима оно што је у другог добро, чува се од његова зла. Прирођено је дакле да буде више народа, па није то зло и зато сваки народ ваља да остане код свог имена, говора, обичаја, код своје народне душе. Знамо то и ми Срби, па зато хоћемо да и останемо Срби. Нећемо да будемо Швабе, Маџари, Хрвати, Талијани или што друго. Али са свима хоћемо да будемо у љубави, као што Бог и природа заповиједа. Знамо да смо Срби, зашто смо Срби и зашто морамо и остати Срби. Али има нешто што не знамо сви и не осјећамо. Не знамо да је народ као једно тијело, да ни један дио не може живјети без другога. Не знамо и не осјећамо, да штету трпи онај у Србији, кад заболи оног у Лици или ком другом српском крају. Не знамо, да би и нама у Аустро-Угарској било боље, кад би неко добро стигло нашу браћу у Србији или У Турској. Ми не знамо да је то жива живцата истина и да тако мора бити. Јесмо Срби, мисле неки, и хоћемо да будемо, јер то је прирођено, али зар ће наша

СРПСКО КОЛО