Srpsko kolo

Год. VIII.

СРПСКО коло

Стр. 5.

Над плугом, Огромно сунце на жаркоме своду Раширило се, и шиба са њега Ватрена киша. У шумноме ладу Ветар се топли спарушио. Жега. Два млада вола, упрегнута скоро, Тегле плуг снажно, да што дубље продре. За плугом нагнут сељак ступа споро, Под жарком кишом, посред њиве модре. Са мрка лица, опаљена зр&ком, Капљама врели зној му силно лопи, И њиме сељак при покрету сваком Кб светом јјодом стару земљу шкропи. Под грубом снагом освештане справе Сува се земља разбија и дроби ... И као жудан цар похотан славе Да силно ништи, осваја и роби, Дах пожара се шири са свих страна: Облаци мутни огњенога дима Дижу се изнад изгорелих грана И траве. Тежак мир лебди над њима, Над врелом земљом и клонулом шумом... Чује се само како из даљине Воловска кола тужно шкрипе друмом, Дижући беле облаке прашине. Коета Петровић.

Најтежи порез, I. Питао један тежак неколицину својих сељана, који порез највећма бије народ. А они св^ гракнуше: мени је најтежа пецарина, мени земљарина, мени тециварина - итд. Онај што је питао насмије се и рекне: — Богме не погоди нико од вас. Највећма нас бију порези, који сами ударамо на себе: мода, пијанчење, пушење, даће, сватовске гозбе. Наљутише се они други на њега и стадоше викати, да се погосподио; да би рад ваљда, да народ ничега не ужије и тако даље. Жао било томе тежаку на своје сељане, па се потужио и мени и испричао ми ово. Али кад право промиспимо, морамо признати, да онај тежак има право и да он није никакав злотвор сељачки ни игдајица погоспођена, кад онако говори. Јер, збиља, порези Државни нису ништа према ономе, што ми сами °Д своје воље без потребе трошимо, чиме ми сами себе опорезујемо сваке године. Од кад је држава, пореза је било и биће, јер без пореза нема државе. Ми никад не мо-

жемо дочекати то, да порез буде укинут, ми можемо паметном, народском политиком то постигнути, се порези праведније према иметку раздијс-ле, него сад што су, и тако смање за сиромашнији дио држављана. Али, колико људска памет може схватити, без пореза државног нећемо никад живјети. И они који тако шта обећавају народу, само га заваравају, да се с помоћу заведеног народа домогну власти. Но, ми можемо укинути или барем смањити оне велике порезе, које ми сами, својом вољом на себе ударамо, а да нас нико на то нз гони, до луде наваде и обичаја, и наша ираст и необузданост. Оно што ми потрошимо годишње без потребе у сватовима, даћама, на моди, у дувану, пићу, износи неколико пута више, него државни порез. А осим тога, стане нас то много пута здравља, а често и живота. Јер, у пијанству највише глава пане и због њега најчешће зашкрине брава тамничка. Нећу вам ја сад овдје о том дуге пропо^ виједи говорити. Некада је то требало чинити, али сад, Богу хвала, то није потребно. Наш народ је почео на доста страна сам да то увиђау па се отреса рђавих обичаја: рјеђи су сад сватови, што трају по три четири дана; нема сад толико оних некадањих обилних даћа; има доста већ ратара, који мјесто ђердана од дуката, који не носе ништа, својима кћерима спремају уложне књижице штедионичке, што носе камате. Но, почео је наш народ да се отреса и свог највећег порока, пијанства. Немојте се томе смијати, кад кажем, да има Срба, који неће да пију, или барем неће превише да пију. Ви мислите: — Србин, па да не пије, то не може бити. — Јер Србин је био до сад, поред Мађара, чувен по пијанчевању и бећарењу. А најмилије му је било опити се и протјерати кера свецима и недјељама. Коло игра, гајде јече, чаше праште бацане о подове и зидове, Србима лице гори, ијујучу, лијепе десетице циганима о чело итд. Ето, тако су изгледали свеци српски и Срби о свецима. И ко би се усудио, да у очи народу дирне у то наопако светковање, тај би дирнуо у зољино (осово) гнијездо. А сад је, ево, почео сам српски народ да дира у то, да руши те луде и наопаке обичаје старинске. Српска Црквена Опћина у банатском Петрову Селу закључила је у скупштини, да се умоли политичка област, нека одреди, да о свецима и недјељама буду затворене све крчме у њихову селу. Политичка опћина препоручила је ту молбу жупанији, а жупанија ју је уважила. И тако у том трезвеном српском селу неће Срби по крчмама светковати благдане у тучњавама, псовкама, свађама.