Srpsko kolo

Стр. 4.

СРПСКО

коло

Год. VIII.

тек десет година. Но Софија узбуни војску, те војска прогласи и Јована за цара. Као старатељица владала је Русијом Софија, женска мушке воље и срца, док није ојачао Петар и 1689. године, кад му је било истом 17 година збацио силом своју сестру са власти, затворио је у манастир, а управу државе руске узео он у своје младе али снажне руке. И никакве неприлике, никакве тешкоће у животу, ни најстрашнији ударци судбине нису били врсни да му је отму из шака, докто не учини смрт 1725. године. У повијести свега свијета, откад се зна за човјека, тешко да има пет шест људи равних славном руском цару Петру Великом. Има неколико људи у прошлости човјековој, који ти се чине сличнији боговима него људима. Толика је величина њихова ума, јакост њихове воље, чврстоћа њихове душе, неуморност њихова у раду, бистрина и проницавост њихова ока. Чини ти се да су све знали и да ничег није било што они не би могли, да су се у њихову уму, души и срцу скупили умови, душе и срца милиона људи. Такови људи не изгледају као обични људи, ван као неки пророци свога народа, ковачи његове судбе. То су тако звани велики људи или генији (како се књишки каже). И Петар Велики био је такав велики човјек, геније. Ви знате за оне приче народне у којима се прича о зачараним дјевојкама, које су уцопрале (оманђијале) вјештице, па леже у вјечитом сну док не дође суђеник њихов, витез, царски син, који убија чудовиште што стражи испред заспале дјевојке и буди дјевојку из сна, да је одведе кући за свога друга. Прије Петра Великог била је Русија таква дјевојка, што је спавала у мраку незнања и непросвијећености, у које ју је увалило робовање Татарима и послије одијељеност од просвијећеног, напредног свијета. Јер рђави сусједи знали су, како смо већ спомињали, да Русији треба само знања, просвјете, па да полети под облаке. И стога су јој на западу затворили пут, одрезали је од мора, да ни зрачак просвјете не може продријети у њу. Петар Велики био је онај витез, царски син, што је заспалу Русију пробудио из сна, отворио јој пут у напредни сзијет, просвијетио је знањем и начинио од ње силу над силама. Има много руских владара, који као да нису владали, тако су мало учинили. Могао би их избрисати из књиге која говори о прошлости Русије, па се не би опазило да нешто фали. Петар је тако велик, тако је неизмијерно много учинио, да се без њега не може замислити повјест Русије, јер он сам важе као неколико вијекова. Зато ћемо и ми опширније проговорити

о овом човјеку, па и сами научити много из његова тешког, работничког живота. Јер није било радника у његову царству, који је више и теже радио од њега. б.

Женске народне нјесме из Црне Горе, I. Мајка Мема луда оженила И луђаног у ђердек спремила. Мемо плаче, тражи стару мајку, А ћеши га под дуаком драга: О, не плачи, јади моји драги, Ја сам теби њешто донијела. У њедрима дуњу и јабуку. Дуњу гризи, јабуку мириши. Бог убио сваку стару мајку, Која јако за нејако даје. II. Кићено небо зв'јездама, Пространо поље овцама, Овцама нема чобана, До једно лудо Јованче И оно лудо заспало. Буди га л'јепа Милица, Будећ га млада заклала 1 ) Б'јелијем зубом под грло.

Сељачки разговор о политици, Очекујући жељезнички воз на огулинској станици шетао сам дуго кроз масу свијета ни не пазећи много на онај жамор људских гласова. Управо сам хтјео изаћи на ваздух, кад ме зауставише два сељака, што у куту разговараху о политици. Жао ми је, што нијесам то одмах примијетио, да чујем сав разговор. Ну и ово, што сам чуо, вриједи, да се запише. Сједем близо њих и ево што сам чуо: — „Дакле ти велиш, да ћемо опет загазити у изборе". — „Да, брате Митре, опет, ал кад, то се још не зна. Ну није мени до тога, кад ће ти избори; више ти мислим о томе, шта ће учинити наши људи, све ће се слетити око њих. Додијаваће му и начелник и пресгојник и жупан и поджупан. Свијет је наш лаковијеран, па ће га, бојим се, господа омамити а опанак, кад се поткује, лако се оклизне!" — „Донекле право велиш. Ал данас не би смјели ни ми сељаци бити лаковијерни, јер су нас господа често ујела за срце. Е, мој брате Миле, шта се све није радило од нас Срба. А оно под Раухом загрди". — „Загрди, и те како загрди. Оптужише Ујепа, угризла.