Srpsko kolo

Год, VIII,

Стр. 1.

пре месеца фебруара развиће жилице, на местима где је корен младице био прекраћен, а ово је веома потребно, да би се засађена воћка могла примити. 2. Киша И снег омогућавају, да се набацана земља у рупама што пре слегне, а уз то да остане растресита, а празнине и шупљине, које су случајно остале међу жилама, да се попуне. 3. Због снега и мраза горњи ће слој земље бити више растресит, па ће кроз њега моћи ваздух и влага лако продирати до жила, те ће се оне много бујније и лепше развијати. А ако пресађујемо у пролеће воћке, чим почне снег копнити, земља ће се напити одвише воде и биће гњецава и тешка. Касније пак, кад настане лепо време, направиће се око засађених воћака дебела кора, кроз коју не може ваздух и влага до жила допирати, и тако ће воћке у своме напредовању закржљавити или ће и угинути. 4. Садимо ли воћке у пролеће, то су њихове жиле изложене вазауху и светлости, због чега лако увену. Ово се неће десити, ако се воћке саде с јесени и зими, јер је топлота у јесен и зими мања и ваздух је влажнији. 5. Воћке, засађене у позну јесен и зими, неће патити од суше, пошто земља у зимским месецима упија више влаге, те је свакад има на расположењу. И због овога нема потребе да се младице с пролећа заливају, па ма каква суша да наступи, 6. У јесен се могу у свима расадницима, који производе саднице благородног воћа, лакше набавити саднице, јер је количина већа него у пролеће, а добију се и лепше и правилније саднице, пошто је избор већи. 7. Дрвена и цветна окца почињу већ у фебруару, а поглавито у марту, једрати и појављивати се, због чега се копањем, паковањем и сађењем повреде и пооткидају, што у јесен и зими неће бити, јер у то време воћке мирују. „Народне Новине", Београд.

Наша дијена. Замислимо народ српски као једну велику машину. Па да та машина има да ствара само оно шта је лијепо, добро и племенито! Таковој машини све би се дивило, све би јој се клањало. У тој машини сваки од нас поједини био би котачић. Што би нас било више који би били свјесвији тога великога рада машинина — то би и у<;пјех био ближи и сигурнији. Може машина бити и најљепше бојадисана, може носити и најљепше име. Па да јој дадемо и име „Српски Народ", ако у њој свако колешце није на свом мјесту, ако су та колешца расклимана, те се несигурно око своје осовине врте, ако су им зуби расклимани, па

се копешца у машини међу се сама крше - - такова машина не вриједи ништа. Машина је мртва ствар. И оно лијепо што она може да ствара, и ту љепоту дао јој је сам човјек. Да се ствара добро и племенито треба живота. Мртва ствар то не може, то може само човјек, то може народ. То би могао и може Српски народ, који је пун живота, пун снаге. Ми Срби те своје снаге довољно не цијенимо, ми за право за њу и не знамо. Наша је снага слијепа. Са нашом снагом свако се користи, само ми не умијемо. У нас је те снаге још на претек, јер када је у нас више не би било, не би у нас више нико ни задирао — одбацили би нас као стар обојак. У патњама, што их као народ претрпљесмо и трпимо, у гажењу наших најобичнијих права, на која као људи имамо право, полагаНо се будимо из мртвила, освјешћавамо се и долазимо до памети. Осјећамо своју велику снагу, којом се мора наш положај у реду човјечанском и у реду народном промијенити. — По тој нашој снази почели смо штовати сами себе, а док и човјек појединац зачме сам себе штовати и цијенити, одмах тражи да га и други цијени и штује. Како човјек појединац тако тражи и народ, па и ми као Срби тражимо од свакога поштовање. Постоји у народу мишљење, да је поштења врло ријетко данас наћи, а поштене људе да је оЛако на прсте пребројити. То је мишљење доста криво. Као што је неразумно држати сав свијет чисто поштеним, криво би било и узети да је свуда само непоштење. У ствари стоји ово: Неко је свјестан сам себе, свога човјекова достојанства, па као човјек не гријеши ни у чем, што држи, да би и за трун окаљало његов људски понос. Већина их опет живи, који трате дане без икакова већег рачуна о себи, знаду да су људи по томе што иду на двије ноге, не мјере свој рад по свом унутарњем закону, јер за таков и не знаду, него се владају по законима, што им га други људи створише, бојећи се казне која их чека, ако се о тај закон огријеше. Људи свјесни свог човјечанства, свјесни свог достојанства, који сами себе штују врло су ријетки. Бесвјесно друштво око такових људи истина завиди им на њихову претегу, али крај те зависти ипак они уживају пуно штовање и високи углед у читавој својој околини. То је природни закон и тај закон челичи самосвјесна човјека, да устраје на свом путу. Ко је упућен у тај закон тај се у путу свога живота не препада ситних неуспијеха већ је сигуран да ће побиједити и да ће свој циљ постићи. Погледајмо само око себе. Ваљано развијена на свјетлу и у простору дозрела јабука истиче се међу хиљадама кржљавих и напола дозрелих јабука на стаблу, ова једна привлачи очи пролазника на се — платиће се цијеном које је вриједна. Како је код човјека појединца, тако је и у читавих народа. Највећи народи, које у раду не води истина и поштење, ако су неваљали, ако нијесу у