Starmali

„стармлли" број 7. ул 1878.

„Али сад је доцкан". ,,Шта се то вас тиче '? Пријавите ме." „Ваше име ?" „Кажите само „каро-пуб" је ту." „Како, како?" „Јесте ли глуви V Каро-пуб." Слуга вртећи главом оде да пријави иознога госта, каро-пуба, и врати се брзо. „Пријавио сам вас, изволите." Јулије се у осветљеном предсобљу погледа у огледало, дотера јаку, па на показана врата куцну. Отуд се одазва: унутра! и Јулије уђе. Помисли, читаоче, у каквој је био прпи, како се грозно уплашио, кад у соби, у место красно описане даме, виде мушкарца. „Шта хоћете, господине?" „Ја? Шта хоћу ? Ништа . .. баш ништа!" „Али, зашто сте овамо дошли? Ко сте, шта хоћете?" „Зовем се ЈулиЈе Л." „Шта, ви сте Јулије Л ?" „На служби. Дама . .. коју не знам . . . мене је" „Позвала у редуту?" „Шта, ви знате ?" „Ја знам све. А што нисте дошли?" „Искрено нризнајем, нисам имао кад." ,,\ ко вам је казао, да непозната дама овде борави?" „Мој пријатељ Адолфо Р. који ме је у редути застунао и кога сам ја мало час. овде близу, срео." ,.Па шта вам је причао?" „Да је дама, што је писмо писала, млада госпа, чији је муж одпутовао". „И више ништа?" „Још. Да га је красна дама послала к мени, да је што пре посетим, јер има нешто важно да ми саопшти. „Ваш пријатељ је грозан лажов . . . Међутим, пре свега, јесте ли ви зацело г. Јулије Л?" „Немам узрока да кријем име." „Врло добро: познајете ли госпођицу Серафину II?" „Како да не! Познао сам је на балу г. Б." „Ви сте је осрамотили; она је моја сестричина. Ја сам нуковник 3. који сам вас већ трипут на двобој звао Сад ће мо се тући!" „Ја тући се? Ни под коју цену!" „Морате!" „Ко ме сме присилити ? Колико ја знам, ја је нисам увредио". „Ви сте се пред другом дамом изразили о њој врло неучтиво*'. „Јест, назвао сам је „малом кокетом". Је ли то што неучтиво ?" „Није истина, ви сте се фалили, да уживате код ње милости, којих никад не ћете добити. Тиме сте бацили љагу на поштење наше породице тако, да ја у име Серафине тражим од вас задоволења. Овде су сабље, овде пиштољи. Вирајте!" „Дозволите, да вам напоменем, да данас нисам при ћефу да се бијем. Сутра и то са деверима." „Најбољи девери у двобоју јесу одважност." „Можда је то али истина ја се никад не бијем ноћу и у туђој кући". „Дакле нећете?"

„Нећу, г. пуковниче !" „Лепо !" рече пуковник и зазвони. Слуга уђе. „Стеван, Јосиф, Јаков, Јован и ти, хајдте замном, па да у мом ирисуству повторите пређашњи маневар". Слуга оде. „Међутим седите!" рече иуковник Јулију. „Ја бих радије ишао, већ је доцкан!" „Уђоше пет служитеља са лесковцима. „Заповедам вам, да овог младића сматрате као упрашени капут кога треба ишчибукати. Јели вам по вољи?" окрете се Јулију, показујући му клупу. „Шта ? како ? Ви као да хоћете да ме бијете ?" „Не бити, само ишчибукати". „Г. пуковниче, молим, такву шалу не трпим. Она би вас скупо стала. „Жао ми је, што вам нретња ништа не помаже. Добићете 25 батина, па макар ја био кажњен. Ја ћу вам показати, како се каља част једног женскиња!" Г. пуковниче, молим вас као бога . ..!" „Не помаже молба. С вашим пријатељем Адолфом било је то исто". „Г. нуковниче, ја ћу викати „ватра". „Ништа вам номоћи неће! АПег момци!" Стеван обали Јулија на клупу, Јован му запуши уста, ђура га држаше за главу, Јаков за ноге, а Јосиф чинио је оно остало. Кад се онерација свршила, служитељи одоше. Пуковник ноказа Јулију Адолфову признаницу и рече: „Будући се г. Адолфо овде подписао место вас, то ви сад напишите другу са његовим именом, те да не можете један другом ништа пребацивати". Јулије одобри и наииса признаницу са Адолфовим подписом. Осрамоћен, враћао се Јулије кући, путем проклињући свога нријатеља, који је већ давно измакао. Другога дана послао је пуковник Јулију и Адолфу следеће писмо: Поштована гоеподо ! Опомињете се, да је ноћас сваки од вас добио по двадесег и пет батина, на шта сте изволели и нризнанице написати. Да сам какав осветољубив човек, могао бих ове ваше нризнанице употребити на начин, који не би био ни мало користан вашој части и вашем имену. С тога, што нећу иред светом да вас осрамотим, то враћам вама и вашем пријатељу признанице, са тим обећањем, да ће то што се ноћас међу нама догодило, осгати вечита тајна. Уз ово моје обећање додајем молбу, да изволите заборавити на догађај. који није могуће више изменити, Ваш поштовалац 3. иуковник. Адолфу додао је још ово : Ви сте наравно невин, али кад се строго узме, опет сте заслужили казн, јер: 1. мешали сте се у ствари, које се вас нису ни мало тицале, 2. преварили сте пријатеља свога начином, који ни мало не доликује вашем карактеру. Пуковник метне у свако писмо признаницу, запечати и по слузи пошље адресантима. А шта су радила дериштад? ћутаху. С чешког. Г. М. м.