Starmali

Ћ. и р а. — А збиља, Саиро, шта је са паланачким солгабировом, а бившим текелијанцем, Јеремијним, је ли тај човек жив, не чујем ништа о њему? Спира. И ја сам се већ био дао у бригу, но хвала богу здрав је и весео. Ћира. А од куд ти то знаш? С п и р а. Та ено стоји у новинама, да је „штанте педе" отерао из Паланке српског учитеља Ајдуковића, кога је апштина изабрала за свог учитеља. Ћ .и ра. Е па кад је он весео, да смо весела и ми!

ћира. Бога ти, Саиро, шта има „Видело" у својој глави ? С п и р а. Ја мислим „ајзнбан". ћира. А од куд то, зар немају они у глави што п други људи ? Спира. Ено читај у „Виделу" бр. 37. где се изриком вели : „Још нам је углави жељезничко питање".

ћира. Кажи ти мени, има-ли у Србији правде? Спира. Ама, брате, ти знаш, да ја не волим ни да ме питаш о таковим стварима. Ћ.ира. Та не волим ни ја, ал морам да те питам. Јер ево молим те —врсни књижевник наш Стојан Бошковић, да је остао у Шапцу директором гимназије, као што је био пре 25 година, да га нису повлачили двапут за министра, он би сада имао пензије 1000 талира, — али зато, што се двапут одазвао позиву, — зато је сад стрпан у пензију са 900 талира. С п и р а. Ако је тако, онда ми та ствар не мирише на потпуну правду. В.ира. Но, но, утеши се, јер у колико је мање правде, у толико је више једнакости. С п и р а. А како то ? Иира. Јер је једнаком мером мерено, не само Стојану, већ и Владимиру и Туцаковићу. Спира. Добро, Ћ.иро! Али сад ја опет теби морам нешто да преговорим. Ти обачно узимаш министре у обрану онда кад падеу. А док су на влади ти ћутиш. Ето н. пр. сећам се, да о Владимиру ниси поменуо ни речице за много година. Баш као да те нешто болело од њега. А ето сад му тражиш правде! Ћ. и р а. Ћути, Спиро, то су моје слабости, од којих се и не желим излечити.

Народним баштованима, У 48. бр. „Заставе" читам, да су паше Муктар, Дервиш, Низами и ХаФис постављени за заповеднике корова, у Епиру и Тесалији. Како би било, да и ми наш ко ров почупамо па да им га пошљемо нека и с'' њим заповедају, по својој коранској мудрости, јер ако га и даље на миру оставимо; тако ће нађикати, да га после неће ни ђаво сплевити. —

Обер-рабинер и његови ђаци. (Цела .је нстнна). У једној вароши где су Јевреји, најјачу јеврејску општину сачињавали, беше Обер-рабинер, који је са своје научености чувен био. Особито га уважаваше јеврејски свет због дубоког му знања у св. Цисму — њиховом талмуду. Па због те научености далазили су му младићи на науку, да нрибаве знање које им је нуждно да и они рабинерима постану. То су искључиво били сиромашни младићи јер су се имућнији увек радије од вали на грговину. — 'Ге сиромашне издржавала је, по нредлогу Обр-рабинера, јевр. општина, а бивало их је више нег десетак. Рабинер је држао предавања у своме стану, а ђаци су га у свачем слушали па и нослуживали. Особитп се пазило на благопристојност и на њихово св. писмо; те ко би се о Талмуд огрешио неби доживео рабинерства, већ би био као талмудов теолог из онштине нрогнан. — Много .је ту важила 06. р. реч јер он је врши> и надзор. Тешко је било теолозима више и мање мудра исписанија талмудова вршити. Тако по талмуду суботом није им слободно било даље од 400 корака од стана удаљити се, јеп даља шетња већ је рад, а радити суботом неда талмуд. Пушити у суботу казни талмуд, као велики злочин. Теолози су којекако испуњавали дневе рада са радом и перадом, ал' седми дан субота била им је најтежа. Шта ће ? тако се живити неда. Држаше збор, и закључише,: да суботом оставе талмуда у најсвечанијем високоштовању — код куће, (т. ј. код 06. рабија,) а они да иду у какву кућицу где не влада талмуд, па да се напуше и наразговарају „као људи б^з талмуда.„ Редом ће стражариги, да им изненадно нико не приступи, те да их неможе издати Об-рабинеру а овај онштини. Ако се пак који усуди издајсгво учинити, тај ће главом платити. — Све то мету на панир па натрашке (чивутски) поднишу. Прве суботе већ су свој закључак оживогворили. Скупише се изван вароши у једну најмљену кућицу, а један од њих, на кога је коцка пала сгражарио је у дворишгу. Баш у то време требао је 06. рабинеру један ђак. Виче, нема га. Виче другог, — трећег — нема га. Виче све појименце —- нема их. Викну најпосле да се могло чути и до 400 корака, ал нема, па нема. Сад ти он обрцигер на се а цилиндар нада се па главним сокаком, небили ушао у траг својим ученицима. Прешао је тадмуда прошао је био и он 400 корака, кад му ; на крај вароши обрати пажњу нечије гроктајуће хркање. Обазре се на лево, погледи мало боље и — на велико чудо — спази он једног од својих апостола, како се пружио у хладовини па хрче све у класе. Уђе у двориште погледи спавајућег стражара, па се упути у посету и осталима. — Није морао распигивати које имје соба, чуло се њиово разглаголствије. Ступи нанред, намргоди чело, отвори врата и уђе одважно у собу. У први мах није познао никога. Најгушћи облаци од дима, а друштво диванише. — Кад се дим мало разбио, те кад је и друштво могло видети ко им је у посету дошао, онда тек настаде ћутање, и ниједан се не маче из првашње позитуре, већ осгаше сви непомични који с лулом, ко|и с' цигаром у устима. II обер-рабинер је укочио и тело и очи па ни беле. Дуго је го трајало. — Најпосле прибере се најстарији као председник друштва, и застиђену главу очајно подигне, тек кад је чело уз чело са својим старешином стајао. Он му рече слободним гласом : „Жао нам је врло, хер Оберраби, што баш ви морате ногинути." Обер-раба, који је и иначе врло страшљив био, упре сад разрогачене очи на предстојећег па само ћути. Заман је председник друштва чекао на питање Обер-рабија, зашто да мора погинути, — те настави даље: „Ми смо закључили у нашем збору, ко нас изда тај ће то главом да плати