Starmali

„ стлрмали " број 10. за 1881.

Ви сте нас сад нашли, ви ћете нас општини издати, ви дакле морате погинути"' — Обр-раби нема речи, уплашио се, а и друшгву није боље. Немојмо то чиниги од нашег господина ! рече један. Има још начина да се та велика казна избегне. Па како? повикаше остали, — а Обер-раби сирома стоји на „хабт ахт" па само гледи. — Како? нека и он пуши пред нама, па нас неће моТш издати — Ха то ће добро бити рекоше, и један му своју лулу сасвим слободно поче у уста турати. Сад се тек Обер-раби пробуди (ваљда од никотиновог мириса, ког је и сам волео) и разбере од страха, најдубље уздане, као да му сињи терет паде са срца и рекне им: „Е, гледаЈ ти шта ја дочека од својих ученика!! — Али кад већ морам пушити, онда ћу да пушим из своје луле, а пе туђе." — И бист тако. Иушите заједно све до мркла мрака. Нити је ко кога издао, нити је ко глаком нлатио, — нити је у опште од свега тога било икаква малера, осим што је тајпу н .ихоку ево дознао „Стармали" и његова нублика. С. В. Мајишан

Еј швабо^ — шток! Било је то после маџар. револуције од 48 год. када су Сентомашани борећи са за цара и Патријарха, материјално тако пострадали, да су и земљу своју у безцење — неутрално тада држећем се комшији шваби продавали, и себе лебом зарањивали. Том приликом оптићи се један шваба из Секића у Сентомашки — тако звали — куташки салаши, а баш у комшилуку нашег деда Раће. Ако себи замислите једног главатог дебељка, широких плећа, а јошт шира и пространија трбува — са ког увек чакшире спадају — са вечитом прженицом у џепу, онда ћете одма имати верну слику нашег деда Раће. За њега се у најстрожијем смислу може и сме рећи : да је прототип Флегматика; то с' тога ваљда и вага подругу метарску центу. Сад замислите човека без бркова, па ето вам слике деда Раћиног комшије швабе. Овај је напротив сувише био сангвиничан, што ће толико рећи као хвциг. — С' почетка су кућевни отношаји — ова два комшије — врло пријатељски били. Деда Раћа је мудрац, па је знао за оно правило : колко језика који човек знаде, толико и људи вреди ; зато се лати изучавања комшиничиног језика, чега ради се чешће и много пута пуштао у мало дубљу корешподанцију са својом лепом комшиницом Сусиком. Е, ал Тетрога тиТапТиг, а са њима и комшински отношаји. Сад ил је то било с' бог плаве Сусикине косе; ил с' бог Патријара; граница ли војводине? — то сад деда Раћа незна баш на сигурно да каже; доста то, да су они све ладнији један према другом бивали, и на послетку шваба изда деда Раћи његов пасош, прекине с' њиме сваки даљи дипломатски отношај, пошље му ултиматум и огласи рат! За сазпб 1>еШ иослужијо је Сусикин чешаљ, који се случајно нашао под деда Раћином сламом. Шваба је сада сваком даном и неданом приликом деда Раћи пркосијо, и свим могућим средствима на томе радијо, да овога из Флегме истера, и ако би икако могуће било, тако га озлоједи, да би се овај напослетку и свог салаша курталисавао, и шваба би

га — га бојаги — за себе купијо. — Ал је деда Раћа од оне сорте људи, ког ни сав Тајчланд не би у стању био из Флегме извести, а јошт мање један Секићски шваба. Дакле сасвим природна ствар: што је Раћа Флегматичпији, тим је шваба све сангвиничнији и ватренији бивао. И довде су оба непријатеља заузимали вид деФензиван. Кад је шваба од прилике мислијо, да је доста уверења — из разних до сада рекогносцирања — према свом комшијем рацу стекао, да овај: ил је луд, ил је — по швапки речено — сасвим Фајг ! — То једног истог дана, отлучи вам се наш шваба, да пређе у ОФензиву. Даби Раћу већма поплашијо, и сместа нп утгтт-^^чацију нагнао ^ зграби шваба неку грдпу тољагу, те се с њоме устрсми на штурму дсда Раћи, — и, таман да га мазне, кад овај брзо подиђе шваби, зграби за тољагу, изтргне ову шваби из руку, па ттт зграби овог Јергла — с' опроштењем — одостраг, те му по свом неком нзобретенију упре окомце својим гвозденим | палцима шваби иза-ушњака, те га тако одпоче мпI ловати, с' чиме му тако бол произведе, да шваби почну очи изпадати, нити је маха имао ни да макне, него се непрестано дерао и викао: 0 кот! — 0 кот! — Их штерп! — А када га се тако мало намиловао и наг лицао, а он ти онда, што но наши веле > даде шваби мало лукта. А када ти се овај осети слободан, а он забоде нокте у ледину, — те сугреб ! — А деда Раћа не излазећи ни мало из своје ворме, него и сад себи досљедно, као да се ништа ни прикључило није, дигне швабину тољагу, и сасвим Флегматично п хвиче: Еј, швабо, — шток ! — Кобојаги, шваба заборавијо свој шток. Шваба се сретним осећао, што Је измакао изнад домашаја свог некадашњег доброг комшије деда Раће, па је радо пристао и на ратне трошкове, који су се у томе састојали: што је шваба одма сутра дан продао свој салаш мало јевтиније, него што га је купијо, и ретеририо натраг у свој Секић. Деда Раћа се и данас насмеши, кад му когод спомене: „Еј, швабо шток! — —д.

Неволе бити доктор, Отац. Синко, гимназију си свршијо,, а ја сам рад да те и даље школујем. Бкл ти имао в >љу да. бу Де ш доктор. С и н. Би, и то само марвени доктор, ал доктор медицине никако не. Отац. А као зашто баш не доктор медицине? С и н. Зато, — јер у случају смрти болесника,. неби имао пребацивања од родбине му. м. д. с. И з ш к о л е, У ч и т е љ. Јоцо ти си неваљао деран, ништа неучиш. Кад сам ја твоих година био, ја сам мл >га боље знао читати и писати. Јоца. Онда сте ви бољег учитеља имали, него ја м. д. с.