Starmali

„ стармали* број

11. ЗА 1881.

1868. нити у другој каквој уредби има спомсна о тим таксама и штолама, којв је он навео и које заелужују да дођу у „Стармалога.« Осим својевољног прилога свештенику, на св. цркву, (за коју је ношен тас) и школу (за ко^у је платио унапред младожења а и обашка је тас ношен) и осим још неких прилога новчаних, добио је кум још и овај рачун : За Кандила — — — — — — 2. ф. За ћилим — — — — — — 2 ф. За престолне свеће — — — — 2 ф. За одежду — — _____ 5 ф. За круне младенцима — — — — 2 ф. Свеће пред олтарем — — — — 1 ф. Полелеј — — — — — — 2 ф. 16 ф. Као што рекох нама је свима мило било и смејали смо се (осим кума) на овај рачун, а овде смо га навели с тога, да би карловачки сабор, који је то пренебригнуо, могаЈ се поучити и сад како ће се ако да бог опет скорим сазвати и ове рубрике усвојити могао, јер кум — особито ако је са стране — има у сватовима српским и она^о мало трошка, те му ваља кумство осладити, па ће се тиме утврдити у нашем народу прадедовски обичај, да се човек млађему радо прима за кума, а то је за другог оца и заштитника у добру и у злу! Један безазлен гост сватовски запитаће једног богослова што се онде десио: „А бога вам како би било кад кум не би хтео да плати те таксе, о којима нема спомена у рескрипту и у уредби за цркве и школе, би ли онда свештеник смео венчати без одежде и круне (венаца) ? И је ли преко нуждан полелеј и кандила? П да ли су доста оне две свеће, што их кум и онако сам донесе и да ли бог по броју свећа дели срећу младенцима ? а Богослов се задубио у новине, где је баш читао допис из беловарских крајева о прелазу нашег света у унијате, те није ни чуо ово питање наивнога свата, а сватови удесише народну песму: Еј јади, јади, не ваља шта ради! После весеља и играња, при којем заборависмо на неколико часова на сваку беду и невољу светску, заборависмо на потопљене њиве и села, на рђаве пазаре (трговачке и апотекарске), на зубобољу и на чивуте, на жуљеве и на дугове, — те пођосмо са свирцем по Вуковару. Сви смо били мокри и накв а ш е н и , (ваљда за то, што је целу ноћ киша падала). Први кога сретосмо беше поп Кука са уредником „Сремског Хрвата", који се с њиме ,на једни коли возио.Одмах смо знали, даће нас постићикаква незгода, као што је и било. Лађа брзопловка^ЕИзсМ:!!) „0ријент" сезадоцнила, ваљдајеионабила гдегоду сватови те дође пуних седам часова доцније, него што је требало. Честити брат Алекса се томе од срца обрадовао, те кад стиже из Мохача коњаник на телеграФској жици и објави покислој публици, да не дрежди на агенцији и на киши, јер се лађа по дана задоцнила, то нас он које лепим речЈка, а које боме и на силу одведе своме дому на вечеру. Док се вечера спремала ја сам се „унтерхалтовао" да синчићила нашег доброг домаћина. Пошто су ми показали свога папагаја, што ј

има кљун као што ја престављам себи Дизрајелијев нос и пошто су ми приповедали све што сам их питао из њиховог школског живота, запитаће ме млађи од н>их — Никола —: — А је ли, чико, је ли још жив кнез ЈГазар ? — Није, синко мој, он је умрво још пре 500 година, тамо кад је била косовска битка. — А што лажеш, одговориће Никола намргођен, кад сам ја њега видео пре у позоришту, па још је држао крст у руци! Међутим се он са старијим братом својим Радом заговорио и темаје њиховој дебати био очин виноград. — Виноград ће бити мој ! тврдио је Никола. — Па, добро, одговори Рада, твој ће бити виноград, а моја — берба. Одмах сам видео, да у Ради лежи дар за великог дипломату. Мађарска господа на кормилу канда исповедају истоветна начела са мојим Радом. Јер, господо моја, он уступа Николи виноград, нека га он ради, нека он одгрће, полаже, чува, плаши чворке, плаћа за њега порцију и т. д., а он себи задржава само — б е р б у. Па зар не раде тако и наше најмудрије дипломате ? Ми радимо, чувамо, плашимо од наше домовине чворке и друге непријатеље нашом муком и трудом, само је њихова — б е р б а. Зар не лежи у Радици даклем прави Андрашија, Бизмарк и лорд Гледстон ? Међутим беше вечера на столу. Таман ми поседасмо, гајдаш засвира, чорба се пуши, очи нам се све см еше — а у то дотрчи момак са агенције, т: ко без душе улети у собу с овим значајним речмае „Лађа је стигла, хајдете одмах, иначе доцкан!" Поскакасмо као опарени:где је мој шешир, камо мој амрел, где је „иберцијер", куд се дела Станојкина лопта, камо Браниславова црногорска кааа, где је кумин „регнмантл", куд се забаци торба, у којој су карте и рецеписи од лађе и пакова. Домаћин виче : Брзо нек се преже у троја каруца. Сви изгубисмо главе. Појурисмо не чекајућикола, без збогом остај кагенцији, нисмо се у Фришкоћи ни изљубили сагоспама и госпођицама; „чикина деца" нису ни имала кад да даду чики поч у образ (ал' им за то неће чика купити за „кајцалу" бонбоне), трчалисмо људи, жене и деца ко без душе улицама, као Бошњаци кад је горело Сарајево, и дао бог сретно стигосмо на агенцију и у лађу. Са „Стармалског" гледишта лепше би било, да нам је лађа баш испред носа умакла. Томе бих се ја радовао са обзиром на онако на пречац остављену чорбу и печење, које тек што сам опазио и духовним очима их почео гутати, а онај несретни гласоноша са агенције учини крајаими се морадосмо ах— растати! Но даће бог да неће бити за навеки и да ћемо скоримдесетоструконакнадити онако„внезапу "остављен} вечеру. Лађа брзопловка — Е11бс1п0' — однела нас је тек сутра дан зором у Нови Сад, уместо пре један дан после подне, но то је ваљда за то, што је то ај л - ши ф ! Шан доре, витеже од незапаљивих чакшира, измисли какве сватове или свечаре, да опет дођемо ! Аб.