Starmali

218

„стармали* број 28. 1882.

Опасно је сонанбил'ма Кад их еогод несмислено По имену њином викне. И ја тебе, врли сине, Кад би сада, у по ноћи, По имену твоме викн'о, — Да те викнем, врли тићу, Да те викнем: Петровићу!" Ти би таки јао, пао, Не с висине твоЈе праве, Већ би пао у љубави, У штовању — код Мађара. Пештанац.

Шетња по Новом Саду. СХХУ1. Било је већ доста тужбе на нека нагна већа места, као Панчево, Кикинду, Тител, В р ш а д и т. д., како је тамо овладало мртвило, те се не показуЈе никакво кретање, не дају од себе никаква знака живота и као даих је когод успавао песмом: „Буји ми пај, бујни утишај уздисај!" Ноу новије доба као да се ствар на боље окреће, јер читамо по новинама извештаје и вести, у којима се почешће спомињу и та наша срнска места, за која смо држали, да су у крилу Морфеја тако се већ успавала, да их ни врелом водом не би могао пробудити. Тако читамо овјјх дана у новинама, да је П а нчево послало на откриће споменика мађ арском песнику Петефију заступника, и то у лицу дра Григоријевића; у Кикинди даје с р п с к а добротворна женска задруга концерат, на којем нема ниједне српскени славенскепесм е, јер би као што дописник изреком вели ,дисонантне српске песме квариле хармонију дојалности"; у Тителу се уписују С р б и у такозвани мађарски „кунстферајн" у Будапешти и плаћају по 30 фор. на ту благородну цељ ; исто тако чују се лепе вести и из других места наших, које су све знаци живота и свести српске: У Ф у т о г у агитује попа српски против избора честитог Србина за бележника; у Б е ог р а д у се госпе на врат на нос претплаћују на „Ибер ланд унд мер" а неће да чују за красне „Српске илустроване новине"; у Бечеју се „братија" упела и отима се за протинско место против народног честитог кандидата; у Карловцима се уводи у гимназију мађарски језик, и ако за Троједницу не важи дотични закон; у С е г е д ин у вотирају српски банатскиучитељи јавну захвалу мађарској даларди и обећавају свечано, да ће се у својим местима заузимати својски за ширење мађарског језика; у Бечкереку српска читаоница не држи ни једне српске новин е; у целој Шајкашкој пазаривају Лале само код Чивута; — и тако, као што видимо, свуда је весело и Србину се отварају двери лепше и сјајније

будућности. А ко их отвара: 0 н с а м! И тако, као што сам већ једном приликом рекао, можемо слободно и сад рећи: Пропаст твоја од теба — С р б и љ у! Но пре него што пропаст та дође, да се обазремо мало и на друге ствари. У последње доба учесташе по нашим новинама расписи стечаја на упражњена места учитеља и учитељица, те се у стечају изриком захтева, да се потраживачи л и ч н о општини представе. Шта желе општинари да виде? Да ли ће да посматрају, да ли кандидаги имају дугачке бркове, а кандидаткиње плаве или граорасте очи а танак струк? Па нашто је онда школска сведоџб а? Оваки стечаји сећају нас јако на оне огласе по бечким и пештанским новинама, који се почињу са „Ј е и е з Р г а и 1 е г п", но и ови не ишту увек „рандеву", него се обично задовољавају са — фото* графијом. Општине би ваљало да помисле, да су компетенти сиромашни људи и девојке, да многи од њих врло далеко живе, да девојке не могу путовати саме, него са старијим својим, дакле ту је двоструки трошак, а овамо није ни један комнетенат сигуран, да ће бити изабран, те је дакле често бадава трошак чинио. Осим тога нека помисле општине, да је баш озбиљним кандидатика и кандидаткињама понајвећма зазорно и непријатно, излагаги се муштрајућим погледима каквог штуцерског општинског перовође или појањем својим угађати каквом дебелом председнику, кој'и је свој укус у томе погледу наследио, са салашем и випоградом заједно, још од свога прадеде из средњега века! Него могле би се и општине задовољити са фотографијама од кандидаткиња (онда сведоџбу школску не треба ни да шиљу), а да би и кандидатов глас у његовом одсуству могли чути, то би се могле општине задовољити са плочицом из фонографа Едисоновог, у који би учитељ могао отневати који ирмос или тропар блудноме сину, или бар једно весело „многаја љета", да може господин председник видети, да ли ће уча бити способан за свечаре или свињску даћу. Кад ми је већ перо у руци још ћу да забележим овде и нешто, што се недавно догодило у П о ж ун у. На то су се сви с м е ј а л и, који су за то дознали. Било је то скоро у свима новинама и сав свет одобравато Не мислим овде антисемитски покрет у Пожуну, него стихове некога адвоката, који ј 'е онде недавно умр'о, па се у његовим заосталим хартијама нашли. Ево како у мом рђавом преводу гласе: Кад јуриста школе сврши Адвокатску радњу врши. Нема л' зато доста дара Изберу га за н о т а р а. Ако за то нема знања Члан ностане судског звања, Ни за ово ни]е л' бистар Онда буде он — министар. На ове стихове покојникове немам ја са своје стране ништа да приметим. Он је у томе имао више