Starmali

ш

„стармали" број 86. за 1888.

ж» Ђира. А знаш ли ти за што је Мата Ивић на Хрватском Сабору тако јако узео у обрану Анђелића. Спира. Не знам. — Од куд би ја то знао? Ћира. То је адвокатска спекулација. Ивић, као бранилац у криминалним стварима, хоће да изиђе на глас, како он уме да брани и оно што је најцрње и најгоре.

Ћира. Знаш ли море да је у Бечкој кујнској изложби бидо и од Лава шунке? Спира. Знам. А знаш ли ти ко је од те деликатесе највише јео. Ћира. Не знам. Спира. Око лавље шунке кунили су се највише госнода дипломати. • Ћира. Аха, да би могли још боље лавирати!

П у С Л И ц е, Ове године било је у Србији о божићу забрањено цуцање. (Шта наопако, — зар још нису све пушке покупљене!) — Али нама се чини да је оно пуцање много опасније било, за које смо чули пре Божића.

Деда Васа, стари, али увек шаљиви филозоф, имао је бистро око. Том се оку није омакла она света румен, која је увек четир образа пробијала, кад год се Влајко са Анком састао. Он је увидео да су ово двоје створени једно за друго и да би грехота била, кад би судбина или други који јарац, ову красну свезу немилостивим рогом својим раскинуо. Да је Анка његова кћи била, хе не би прошао ни месец дана, па би били таки сватови у његовој кући, да се све приповеда, Али она је кћи његовога рођака, чију ћуд он на жалост кроз и кроз познаје. Но деда Васа није био човек, који од тешкоће ретерира. Он је прво испитао Анку па онда је дозвао к себи Влајка. „Влајко сине, пригни главу и представи себи да сам нреко ње пребацио петрахиљ, — па ми се сад исповеди." Влајко је намирисао о чему ће бити говора, па је и нехотиде главу пригнуо. „Влајко сине, ти си се канда угледао у нашу гошћу Анку." „Јесам, деда Васо, тако ми бога жива." Добро синко, имао си и у кога. — А кажидер ти мени, би ли ти срећан био, кад би се она назвала младом Влајковицом ?* „Деда Васо, хе деда Васо, — уф деда Васо, што ме питате." „ А. би ли ти њу онда пазио и чувао, хранио и бранио, да се никад не покаје, што је за те пошла ?" „Као очи у глави, као душу своју." „Хм, хм, хм! — Она сутра полази својој кући; а шта би било, кад би се ви морали сада за навек растати, —

У Србији је после ове жалостне побуне само њи 500 затворено. Сви су остали помиловани, за које више није било места у препуњеним тамницама.

Ми би сви же1или да нам буде божић празник мира. Али баддва, кад се Анђелићу баш онда проктева, да нам честита.

Ја сам мислио да ће Гершић, кад је за невина проглашен, бити пуштен у слободу, — а њега иустише у пензију.

Ето ти га, сад опет у Пешти нокрали пошту. Кад би човек хтео хрђав калембур да прави, могао би рећи, да је то још поштена крађа (према оним другим још већим крађама, које су се тамо одомаћиле).

Још се незна како гласи заклетва, коју је положио нов хрватски бан. Али да ће га српски посланици подпомагати — то се већ зна.

Тиса прави већ планове, како ће се владати кад опет постане вођом опозиције. Кад је тако онда му и ми од срца желимо, да може што скорије своје плановс опробати.

кад би се од тебе искало, да је мораш заборавити. Шта би онда било?" „Ја би био најнесретнији човек на свету, — ја би — ја не знам, — ја би —". „Но, но, но ! Кад не знаш а ти немој ни говорити. — Него сад иди мало па се ирошетај. Иусти ме да мало проштудирам, па ми дођи носле једнор сата."

Кад је Влајко изишао,деда Васа је по својој соби ходао неједнаким корацима; каткад је ишао од врата па до прозораи натраг, а каткад ве и на сред собе окренуо па оданде или право или малко и уокруг ишао, — он је штудирао. Знам и како је штудирао (јер нам је то после више пута приноведао). „Сто му мука и триста му заверака!" (штудирао је он:) „Ја ту ствар не пуштам из мојих руку. Увек сам радо певао ону стару иесму: Боже саари ко за кога мари! — па што не би и ја једаред био божији грошичар у тако лепом послу! — Влајко треба да добије АнК У> Јер ни да му голуб жену бира. чистије зрно од ње неће наћи. Анка треба да добије Влајка, јер зтоднијег младожењу за њу не могу ни замислити. Треба, да богме да треба, и то је тачка у којој се ми троје слажемо. Али та је тачка са великом запетом, — а запета је мој прија тељ Манџић. Неће тај дати кћер за сиромашна младића, па баш да мује свети Петар проводаџија. Хм, хм, хм ! а не би ли нам могла каква мајсторија помоћи! (и ту се деда Васа потапка дланом по челу). Седа главо, ти си више пута сплела бич од шале, којим си знала истерати или мачку на оџак или вука из обора; де се покажи, да и сад