Starmali

„бтАРМАли* врој 8. за 1884.

Ево век плода! На младој воћкици изненаднога обрта, коју су наши прваци у Будим: Пешти засадили, пре него што је и цветала ево се већ показаше два плода. Први плод. Тисина трумбета (^„Рез^ег Ооу<1 в :) вели тако трећи дан после комференције овако; све је то лепо у том програму, само једино ми (:т. ј. тамо они:) не разумемо, каквих тегоба и потраживања могу имати Срби у Угарској. (;кад то нису разумели до сада, од сада ће, чини ми се још мање:). Други плод. У 7035. броју „Меие Гге1е Ргеззе" има допис из Пеште, у ком се смешка на одлуке српских првака. Таки за тим вели се да ће се хрватски сабор можда распустити, па ако на ново избори не буду по вољи, онда ће бан да жари и пали и без сабора. Сад нам је вели лако, од како се и Срби утичу влади под скут. — Даклем Хрватској се прети бичем који је сплетен од српске попустљивости. Но познато је да у хрватској не живе само Хрвати него и Срби и тако ми можемо лепо дочекати како ће пештанска господа Србе Србима да туку (:тешко маљу, тешко и наковњу!:Ј Оваких плодова на овој новој воћци биће без сумње још и више, и ми нећемо пропустити, да по катк.ад прстом на њих пружимо.

Опасан друг, Једног лепог јутра, стајао је управитељ неке „менажерије" задубљен у мисли, пред једном гостионицом у некој Калифорнијској варошици, кад му приступи један повисок човек са опаљеним лицем и запита: — Јестели ви господар дивљих животиња? Управитељ климне главом за знак да јесте. — Добро, рекне брђанин, ја би хтео да вам продам једног великог калифорнијског лава. — Имали добар апетит? — Јоште какав! његов апетит је тако велик, да скоро све једе. За то сам га и назвао Јајгулдом. Моји суседи се јако боје, кад Јајгулда одрешим. — Јели дивљи ? — Како ? — Дивљи ? То истина није. Али штогод нађе то једеТако нп. када сам се једнога дана са весеља вратио, нисам могао наћи своју тетку; а Јајгулд је био тако дебео да га ја јож никад нисам видио таквог. Те пошто је за два дана изкашљао све укоснице (харнадле) и зубе, то дођосмо до закључка, да се Јајгулд играо са тетком и да ју је појео. — Дали је тетка била од женине стране? запита управитељ премишљајући. — Јесте! Моја жена беше испрва врло љутита, и захтевала је, да Јагулда с места убијем; али ја је одговорим, и рекнем јој да је Јајгулд тешко сварио стару тетку, а можда је насљедио и њену болест, него да се изравнамо. — Па јели се изравнала? — Јесте, после неког времена умирила се, особито? када је видила, да се Јајгулд радо играо с децом. — Мало после тога, једног јутра недође ми пуница на доручак —

ви треба да знате, да је сва родбина моје жене била у мојој кући — када је потражисмо, нађосмо њену „бароку," на једној столици покрај њенога кревета. Јајгулд домили до нас, опружи свој језик, који је чудновато изгледао, а то од лекова које је моја пуница узимала против џигеричне болести — то закључисмо, да је јјЈајгулд пуницу заједно са оделом појео, и тиме оптеретио стомак. — Тако је бар изгледало, рече управитељ. — Можете си преставити, да је стара, — ја говорим о својој жени — подигла велику вику; шта више, она донесе моју двоцевку, и тела се осветити Јајгулду. Ја јој пак рекох: праведни Бог смиловао се и на своју животињу; та одкуд може знати јадно живинче, да је грех, појести стару пуницу ? Има још доста људи који неће то сматрат и за грех. Све је то провиђење вишњега; кога Бог воле оно_ га и казни. „Несвети се јер је моја освета јаћу вратити« говори господ — и када сам још дуго тако говорио, и споменуо медаљу, коју смо добили као награду за Јајгулда на једној животињској изложби, умирила се моја жена. — Шта се даље догодило ? — Једнога дана изађе мој шогор, да купи шећера заједно са Јајгулдом. Он не дође натраг, само Јајгулд и пошто смо приметили да је Јајгулд толико широк коликоје износило тело мога шогора, то је Сило јасно да је и њега појео. — Како сте овога пута умирили вашу жену? — Ја сам јој обећао, да ћу Јајгулда везати, ади му нисам могао да купим ланац, те једнога дана небеше ни моје жене код куће, када сам се из вароши вратио. — Ја дадох Јајгулду једну фунту прашка за повраћање; али све, што сам приметио да је избацио напоље, беху ципеле и „мидер" моје жене. Ја све ове ствари положим у сандук, и окитим Јајгулда многим венцима, те сам га водио поред сандука, да би погреб увеличао. Како вам то изгледа? — Морало је бити врло тужно. — Сви су плакали. Сва околина је говорила, да таког погреба још није видила; али ме моји цријатељи натераше да вежем Јајгулда. — Никакво чудо, што хоћете да продате ту неживотињу, рече управитељ. — Ја би хтео а и неби. Због његових лепих дела сећаћу се Јајгулда, и верујте ми није ми баш мило што морам да продајем гробницу мојих милих и драгих. Јајгулд је моју жену и сву њену родбину отправио у неки виши бољи свет, он сада нема више никаква посла — и он се тако рећи преживео. Ако ми пак добро платите, добићете Јајгулда. — Они се погодише. Те када је управитељ исплатио заискани новац рече: — Ја сам намислио да нутујем у Утах, и држим да ће ми један од Мормонаца доста платити за Јајгулда. — Као кућевни љубимац у једној Мормонској кући где има двадесет пуница. Јајгулд ће вам доста новаца донети, и пошто је велик изглед да ће те у Утаху много заслужити, то молим једну улазницу у вашу „менажерију." — Добивши улазницу оде даље својим путем. У Новомв Саду 28. III. 1 884. Прев. М. ђ. С.