Starmali

216

„СТАРМАЛИ*'- БРОЈ 35. ЗА 1884.

Ћира. Министар Тиса мора бити да јако воле своју столицу. Спира. А по чему тп то судиш ? Ћира. По томе што се тога ради здружио са противником својим, грофом Шењејијем. Спира. Е то тако бива код минисгара. Има мпеистара који би се ради те столице здружиди и са црним ђавол о м, а што не би Тиса са „црним грофом."

Ћира. Анђелић се влада по Шекспиру, — сад је прпмпо Хамлетову девизу, „бити или не бити то је велико питање. Спира. 0, о, то нисам знао да Анђелић тако Шекспира слуша. Онда ми је аЈао Ћира. А шта ти је жао ? Спира. Онда ми је жао, што тај славан муж није на крштењу добио име 0 ф е л и ј а. Ћира. За што ? Спира. Опда би можда послушао п опе речи, које се налазе у Шекспиру: Офелијо, иди у мапастир !

Ћира. Даклем Ппроћанац је сад адвокат жељезвичких подузетника у Србији. Спира. Чудновато. Ћира. Ни најмање чудновато. Ко је њих бранио онда, кад је још мипистром био, кад је друга посла имао, — што их не би бранио сада, кад друга посла нема.

П у С Л И ц е, Што Еизмарку не импонира Европа, то је разумљи— али што Тиси пе импопира бекићева „Застава" —

во,

то је тек пепоњатпо.

Божић је празпик мира. Али шта о томе миру прасици мисле, то опи зна;у.

Наше јединче отишло па епитимију, па тамо постало мандатаром. Оп сад вели, дај боже још само две таке епитимије, па ево ме на месту опога, кога сам тако увредио! У Футогу има пеки поп Лаза, коме је срце и душа кад мозке да гласа против Срба. Сад само не знамо, је ли тај попа човек „Турскога Народа" ил човек „Нашег Доба". Сад су изумели машину, која сама броји новце и заступа место касира. Тако машиаа ако побегие у Амсрику, Америкапци таки пам пошљу другу.

„Пророк" припове тка г. Илијћа тако се допала Розегеру, — да ју је превео на немачги још пре него што је па српски изишла.

Из школе. Катихета. Који ми зна казати,, од чега је бог створио Еву? ђак. Ја знам. Од Адамовог сребра.

опет с њом састанем. Геби могу захвалити, што ју опет видех. Мислио сам, да ћу бити блажен мислећи само на њу, јер ми слика њена у потпупој лепоти — по одласку моме из Б. — лебдијаше пред очима. Али не би тако. Дошавши кући, поче самном облађивати жеља, да будем вечпо уз њу. Ах та помисли само, ја, који нисам пикада љубио, да доспем у ово стање. Но као човек, морам већ једном да учиним крај томе стању. Матилда је тај идол, који ја обожавам. Ти си с њом јако познат, проговори коу за твога пријатеља Ако чезне за богатством, реци јој да сам и сам надарен благом земаљским. Ако ли пак пе узхтеш мојој жељи одазвати се, а ти ми бар јави за презиме госпођице, јер заборавих питати, када код тебе бејах, а нисам добро ни чуо, шта је стари оиога вечера промрмљао — пак да јој пишем, да јој скипем све планете с неба, да јој јавим, да има неки 3. који ју обожава, који ју љуби више него цео свет. Ал' само пожури, драги Нико, јер ја изгорех од љубави. Не учиниш ли пишга, то ћу свакако, чим будем инао три дапа слободпа времена сам доћи. — Мирку изручп поздрав. — Зпајући да пе знаш туђа писма чувати, то бојећи се, да ово неби доспело у чије руке нећу потнисати мога имена, већ прими поздрав од твога 3. ПраноЈ — Ала га је паписао, е гледај ти њега. Ја

сам мислио, да сам ја луд а гледај тога, тај је три цута већма полудио од мепе. „Знао сам ја, да се и оп заљубио у Матилду, ал да је дошло већ до тога степепа, томе се нисам ни вадао" — рече Мирко. „Ти си сада између две ватре; или да радиш за њега, или да међу ваиа нрестане нријатељство." „Нријатељ ми је истипа мио, ал' љубав, љубав. А најпосле шта бих му ја помогао, та нећу му ваљда ја бити проводаџија, та нисам ни за себе ништа израдио а камо л' за њега. Ја га сажаљевам, а ако хоће може и он мене; а теби ако је по вољи, можеш нас обојицу сажаљевати." „Па шта мислиш дакле чинити?" „Иомисли, шта би ти чипио, да теби ко год тако што напише" ? „Па ја бих му писао за презиме, па пека јој пише." „Шта! да јој пише — та тај би назидао куле у писму, те би јој још већма завртио мозак. Ја ћу му једноставно отиисати, да је отпутовала куда год на два месеца а догле ћу и ја ваљда до чега доћи." Најпре је Бог себи браду створио — мишљаше Никица — када је Мирко отишао. Дуго је Никица о томе писму — када је легао да спава — премишљао. „Н1та би било, да тај зацело дође. Какав је луд, тај би јој изјавио љубав пред пама свима, тај није кукавица као ја. Па зар