Starmali

„СТАРМАЛИ* ВРОЈ 35. 8А I&б4.

271

Ђука. Има ли ове зиме гдегод ишјш лЛ ДобриХ тоциљарака ? м^ Ш к/У Шука. Има их доста у Бечу. ЈЈЈШ *! 1Шш; Д и Ђука. Па ко се тоцпља? ШШШ! УшГ г' Шука. Директорц и касири разних новчаних завода са њиховим -акцијама. Ђука. За то оне тако сад п а д а ј у, јер су на клизавом путу.

Ђука. Даклем је Бекић отишао од „Заставе." А како то ? Шука. То ти пе умем српски казати. Ђука. Па кажи немачки? Шука. Ег 151; §е§апоеп \уогс!еп.

Проба пера. 1.ХХ1У. Шта ли ђу боже сад написати. А што да се бри нем ! Од бриге се седи А седина дапас Велико не вреди. Дигнућу високо Моју црну главу,. С висине ћу спазит' Какву цуру плаву. На њојзи ће бити Свилена либада. да ја будем гори од њега. Та нећу — првом приликом изјавићу јој моја осећања па макар шта од мене било. Када је Мирко дошао у свој квартир — затече и он од Зорњаче лпст у ком му овај јављаше: како је дознао да Никица љуби Матилду, и да му је ради тога писао лист, да би га само једио. „ Ј а знам — говораше — да ће ти га Никица показати, с тога те молим, да ми јавиш, како се осећао при читању тога листа. Али му немој казати, да је шала, док се ја с њим не састанем. Када је сутра дан Никица отишао на предавање к Матилди, чује, да је Јозеф синоћ отпутовао на велику вежбу, која ће трајати скоро месец дана. Никици је ово јако мило било, те мишљаше, ако сада ништа не израдим, онда збогом Матилдо. . . . На две недеље после овога догађаја, био је имен-дан старчев. Никица је по њиховом слузи добио позив, који је Матилда српски написала, она га је хтела обрадовати доказом да је већ толико иаучила српски. Никица се тада први пут усуди, да нешто напише Матилди. Узе дакле једно парче папира и написа јој, како му је особито мило, што су се и његове маленкости сетили и т. д. од љубави ништа не спомепу. Тај дан се Никица јако угладио. Мирко је прошао био поред њега и пе позвавши га. Е, ал

Носићем ће пружат' На десет хиљада. Имаће манира Углађени, финп; Биће здраво налик Својој славној стрини. А ја ћу је гледат Што најлепше знадем (К'о да из свог врта Леп пупољак крадем). Она ће ме питат': Што сам тако оран ? А ја ћу јој рећи: „Слуга сам покоран!" 1.ХХУ. Ово се не сме превести на стране језике. (Јер се и пе може.) Годила је мајка Девет пособаца; А пособац сваки П о с'о за пећ б а ц а. Е дабогме, мајци Била б' већа дика, Да ј' родила девет Вредних раденика.

пије ни чудо, та изрекао је још јутрос своје данашње начело: сад или никад. Када је Никица дошао у кућу свога битиимајућег старца, чује глас Матилдин у башти. Била је сама и нгшто је тихо певала. „Никад боље" — помисли Никица и пође у башту. Када је пред врата баштенска дошао опази, како Матилда притискује неку хартију на груди и говори: ах Боже, што га већ нема! Када је Никица то чуо пије знао од узбуђења шта ће да ради. „Ах, како мој листић милује." Он зацело мишљаше, да је то његов листић, који Матилда притискује на своје груди. Али се јако варао. Матилдин отац добио је тај дан депешу од Јозефа, који му јављаше, да је добио допуст на четири дана и да долази данас у дванајст сахата. Матилда је узела ту депешу и будући није могла од узбуђења у соби дисати, отишла је у башту и та депеша била је листић, који оиа држаше у руци. Никица је отварао врата од баште, кад стадоше нека кола у ходнику и чуло се за његовим леђима звецкање сабље, које Никица у својој узбуђености није ни приметио. — Бејаше Јозеф. — Никица уђе у башту и не обзирући се. Када је Матилда иза леђа Никичиних опазила Јозефа, узвикну весело и потрчи му на сусрет са раширепим рукама. Никица мислећи, да се то њега тиче, ра _