Starmali

добро иознаје, тај мора призпати, да се од њих врло мпого захтева, кад се тражи, да опн учине какво паметно дело. Памет их је давно изпеверила, па сад тумарају као мува без главе. Него и њихово бламирање са приређењсм „побл" играпке и њихов пораз у певачком друштву опраће сад долазак новог великог жупана у Вршац. Тријумфалне каније, музика, упарађени перзекутори и пандури, бакљада, званичан дочек, а све о варошком трошку, доказаће, да нотабилитети још живе, али уједноће доказатп и то, да су они у народу нико и ништа, те једино само онда имају некакве важности, кад их власт потпомаже. Али власт је и сама увидела, да они не вреде много, иа их и не верма у пишта, те човеку и нехотице пада на памет једна Доситијева басна: Во је мирно на ливади пасао, а један комарац слетио му на рог. После кратког времена рече комарац волу : „Ако сам ти тежак, реци ми, па ћу одмах одлетети," а па то му одговори во: „ја те и не осећам, не знам ни да си жив, несретниче, а камо ли да си ми тежак." И наши нотабилитети се поносе као комарац, и они би хтели сваком приликом да покажу, како су тешки, али бадава, Комарца не учивп нико"тежим, него што је, па богме не може то човек учинити еи онда, ако је случајно баш и велики жупан. Време је у осталом само по себи још пеповољно по комарце, а народеа ће брига бити, да по људске комарце никад ни не буде повољно, па ма како их иначе власт потпомагала. Вл. У штипци, Из Вуковара пишу „Застави," да један богослов хоће да пређе у лутерапство због Германо вог поко-

А игуман смисли — није хтео да куди „Ох та то су добри, поштењејши људи!" Ручали су онда, умерено јели; Најбоље су вино пред Христа изнели Сваки ти је кале побожно се клањ'о, Своје старе страсти испред Христа склањ'о, Да с' опије који, о том ни мукајет, Сваки је сад био јако подобајет. У црвву су ишли браћа префригана То ј' трајало тако четир пупа дана А када су ноћцу преноћили пету, Хоће Христос даље да иде по свету, Скупили се оци да испрате госта, Волели су чисто, што дуже не оста. Сви су оци дошли, само Јан г со није, А како ће тужан, кад ракију пије ? Тада господ њима милостињу дели: „Што год који хоће, нек од мене жели. Једну жељу дакле нека бира сваки, Ја ћу му је ево испунити таки!" Да их видиш онда, све им коса расте, И сваки је реко жеље будаласте, Један вели ово, други оно вели, Али где је Јанко ? шта ће он да жели ? Тада свети Петар отишао Јанку, Да га пита, има л' и он жељу каку?

ра. То нпје никакво чудо. Чудо је, што због Германовог покора ви смо до сад отпшли сви не у Лутеране, већ у Турке. * * Васа Кика у Вршцу чуди се и сам, како га је могла једна задругарица на главној скупштини добротворне задруге Српкиња Вршчанака предложити за саветујућег члапа, кад он није кадар никог саветовати. * * % Председник новог мађарског „културног друштва угарскпх Словака" зове се Часка. По томе се већ види, да ће ово „културпо" друштво само — ћаскати. * * * Уредник „Турског Марода* вели уредницима „Заставе :" „На}чпте се од мене, како ваља и погпнути за своје начело, јер ето мене не само што државни тужилац не тужи, него ми још држава даје хартију и марке бесплатпо." * ^ & „Застава" је због члаека „Коњска колика" добила нову преску парницу, али сад је не тужи државни тужилац, већ уреднпштво „Вражјега Доба" због личне увреде. * * * Неки Ж. тужи се јавно у листу „Стражилову", што је „Матица Српска" из Коњевићевог фонда само 20 форипти по штампаном табаку одредила писцима за награду, а требала би бар 50 или сто форината. То је дабогме са свим оправдано, јер народ треба за своју књижевносг све да жртвује, али професори за народ не могу писати за 20 фор. по штамианом маленом табаку.

Јанко пије па се смеши од милина : Имао бих жеља, да немамо вина; Ал вина је доста, хвала богу, хвала, А Петар му рече: „Ала си будала. Као да немаж греха ти диваниш тако, Ал' доцне ће бити, кад дођеш у пак'о." Тако њему Петар — па онда отиде, А господ га чека, да се даље иде. Сад' тек Јанко поч'о жељу да си бира, Кад су ови били иза манастира. Сетио се збиља и он жеље неке, За њима је тра'о, стиг'о их код реке. Уза се је им'о торбетину неку Грдну, какву нисте видели у веку. Кад' га спази Петар: „Шта је, море, шта је? Шта ћеш с овом торбом, та гле, колика је?" „Имам једну жељу, ао моје среће, Па к'о велим господ одрећи ми неће?" „Нећу" рече Христос, сушта милост веља, Реци само Јанко, која ти је жеља." „Видиш ову торбу, па у славу богу, Да све што год хоћу у њу стрпат' могу." Намршти се господ на те жеље луде, Ал ипак му рече: „добро нек ти буде!" Захвали се Јанко за ту милост дану, — Он оде на једну, они другу страну.