Starmali
28
„СТАРМАЈШ" БР. 4. ЗА 1885.
* * * Наши назадњаци се чуде, како могу људи брапити сриску автономију, кад ће по пророчаиству Нострадама свет 1886 године и тако пропасти, о чему је било међу „ситницама" речп и у самој „Застави." Кад ће свет и тако пропасти, мисле они. онда је боље, да автономију ми од пропасти сачувамо, па да је пре тога самп пошљемо у гроб. * * * Анђелићев љубимац ђурковић не може никако да схвати, како се могу многи позивати на нека историјска права српског народа, кад он ето у Старој Србији нигде готово не види Срба. С друге стране то му не смета ништа, да је добар српски родољуб и да је словослов српских нотабилитетлија у Хрватској. * * * Уредништво „Вражјега Доба" ухватило се за једну невину штаапарску погрешку, па се у свом листу одстраг под насловом „интересантан податак" о глупости „Заставииог" уредника" просуло у пајбезобразније сокачке грдње, али у самој ствари то није „интересантан податак" о глупости „Заставиног" уредника, већ управо податак о његовој женијалности, јер „Вражје Доба" држи, да „Загтавин" уредник познаје све министарске наредбе за 1885 годину, које наредбе нису још ни изишле, а он их већ познаје. * * * Пребацује се нашим калуђерима, да су саможиви ц да за сиротињу неће ништа да чине. То није истина, јер ето ми читамо у „Застави," да из манастира Крушедола носе „сироте" праље таљигама сланину и друге виктуалпје, те хране себе и свој пород, ако га т. ј. божијим благословом пмају. Види се дакле, да Живео је Јанко после тога дуго, Таманио вино, ракију и друго. . . А торба му увек за врати је била, Нит' је штогод јела, ниг' је штогод пила, Када једне ноћи соба се загресе, Смрт је дошла, да му душиду однесе. А бунован Јанко 'нако иза сана: „Поштеди ме смрти још некол'ко дапа !" „Добро, хоћу Јанко, кад се ниси снрема', Ал кад опег дођем помоћи ти нема!" Није он то слуш'о, већ је даље спав'о, А сутра је опет боде испражн.ав'о. Али после тридест и једнога данка Ево опет смрти код Дебела Јанка. Опет моли Јавко: „ох, нисал се спрела'." „То ме се не тиче, сад' помоћи нела!" Расрди се Јанко: „ко каже, да нема ?" Скине торбу с' клина са рукама двема, „Одлази у торбу!" — продера се деда „Тако господ хоће, господ заповеда!" Тако Јанко вели, тако Јанко збори, А смрт се за часак у торби му сгвори. Наш'о неку штрањку, шта ли беше — уже, Па завез'о торбу — као да траје дуже. Смрт га моли лепо. „ох, пусти ме деда!?' 1 Ал' се богме Јанко ни осолит' неда.
није истина, да су наши калуђери саможиви, већ су врло дарежљиве руке, нарочито према женским главама. * * * Барон Живковић је у горњем дому грдио мађарску владу, пребацавао је, да се пе држи закона, па за то јој ипак изриче поверење. Вади се по овоме, да је Живковић песничке природе, па кад љуби, он љубп своју љубавцу слепо са свам њезиним маиама и погрешкама. Грдиги владу, пребацивати јој, да се не држи закопа, па ипак јој изрицати поверење — то не би чинила ни политичка деца, али ето чине српски „реални" политичари. Бадава! Наши „реални" политичари поред све своје многохваљене „рен1ности" ипак се у политици владају врло — идијотскн. * * * Романски родољуб Молдован тужио је код арадске пороте уредника мађарског листа „Алфелда", јер га је овај у свом ллсту назвао велеиздајником. Арадска је порота ослободила оптуженика и тиме тужиопа жигосала за велеиздајника. Сад ће г. Молдован смети бити „велеиздајник," јер га је на то осудила наша порота само за то, што је он романска родољуб. Живела правда! Вл„ Дечија лођика, Мали Нван чуо је у позоришгу песму „Бербсри су први људи". Мала пак Тинчица била ]е врло ваљан ђак у првом разреду, али иикад још није била у позоришту. Једног дана пред ручак поче мали Иван певати: „Бербери су први муди", па које ће Тинчица свога оца запитати: „Зар су Адам и Ева бербери били?" јер она зна из школе, да су први људи Адам и Ева били, а није чула, да су они и бербери били. ~ . Већ пребаци торбу преко нлећа стара, Оде с' њоме право до пека пекара. „А гле — вели пекар —зар још умр'о ниси?" „Имаш ли ти места за торбу, да виси ? У оџаку твоме ту се увек пуши ? Па мети је тамо, нек се мало суши ! Него на њу пази!' 4 рече Јанко за тим, „Плати ћу ти добро, кад се но њу вратим." Докле тако збори сгари Јанко-деша, Попео се пекар па му торбу веша. Не зна шга је у њој а неће да пита, Он ко вели има ваљда каквих рита. Опет Јанко ог'шо своме намастиру, II добро је јео и пио на миру. А смрг није дошла, да му смета души, Она се у торби у оџаку суши. Живео је лепо — лепше него прије, Ал од оно доба нико умр'о није. Како и да умре реците ми, како ? Кад је она торба завезана јако. Живео је Јанко дуго после тога, Сећао се доба млађанога свога. Стар је боже, стар је, главе сасвим беле, Ал' иити је мого, боље нег доселе. Но када је једном на измаку било, Из подрума вино кадасе попило.