Starmali

„СТАРМАДИ" Б^Р. 8. ЗА 1885.

61

гласиће отприлике овако : „Име умрлога: М. Кикиндић. Рођен : 1841. годиве у Н. Умр'о 1887. год. у Дебредину. Занимање: оаборски посланик. (Некада народњак, доцније нотабилитет, нанослетку отворен владин присталица.) Узрок смрти : страх и трепет, што није знао начиса, како ће да се покаже још »лојалнији." Над гробом једног српског калуђера, читаће се ово: „Име умрлога: Н. Камилавкић. Рођен 1843. год. у Н. Умро 1886. год. у манастиру К. Занимање : Калуђер. (Испрва архимандрит и кандидат за патријаршеско наименовање ; затим прост калуђер. Умр'о : од велике тежине мозга. Лекар : Епитимија, али се није држао лекарских наредаба." Из ових споменика ће моћи доцнији сгатистичари дознати, у каквим смо ми благословеним околностима живили. Срдан.

Проба пера. хсуш. Одличије. Има неки неко, Јунашгвом се дичи, Кад га у рат пошљу, Он ти први л и ч и. Сад већ орден има, Ни бриге му није, Тај се орден с пуиии правом Зове : о д л и ч и ј е. ХС1Х. Пред поштанским звањем у једној главној вароши. с т р а н а ц. Чија је та лепа кућа, То красно имање ? В о ђ а. Кад не знате, казаћу вам, То ј' поштанско звање. Странад гледи и гледи, Очију не скида. Желите-ли још што знати ? Вођа тихо пита. Странац. 0 зидару ове куће Имам лепо мнење. П о ш т у сам вам видио,Ал ди је п о ш т е њ е ? с. Завршујем стотину. Деведесет и девет Пробао сам пера, Сваком перу рек'о сам: Не ваљаш ни кера ! Остало ми још једно У кутији само, Кад већ није друкчије, Оди и ти амо !

То ме перо поуком Оваком дарива: ТТГтп ти аишеш слабачко, Нису ивра крива. И тиме је опрана Част стотине пера. — Алп онда писац можда Не ваља ни кера. Г—д-н.

Досетке, наивности и др. — из дечија света, (Продужење.) Сједили родитељи с дјецом њеколико вечери пред кућом засопце, кад је ведробило. Једне вечери бијаше облачно, па се нијесу звијезде на небу виђеле. Тада ће рећи Славко : „Мати, још Бога није запалио свијеће." Сијали у башти репу, боб, пасуљ . . . ., а ту бијаше и мала Мара. Видјевши она да је све посијано, рећи ће: „Стрина, све си посијала, а кадћеш месо сијати?" У Сријему је обичај слати повојнице породиљи. Мали Славко био је код своје рођаке, када је она добивала повојнице, па то се њему допало. Дошавши кући, прва му би: „Мати, кад ћемо ми родити дијете, да добијемо повојнице!"

Дјевојчица Мара касно устаје. Њекако се деси, те ће једну ноћ преноћити код своје тетке, ко.ја нија знала да Мара не воли раио устајати. Она ће њу рано будити али Мара одговараше јој : „Немој ме будити, знаш, ја кад се не испавам ондаплачем,"

Узео Милић буквар, да се похвали пред својим братом како је он већ читати научио. У читању даће му брат њеке новине, нека њих чита, на што му Милић одврати: „Т о господа читају."

Била Драгиња на стану код једнога госсодина. који је радо чаши искретао данце, па онда није чудо, да сам није могао ноћу од капије до постеље доћи. Госпођа његова говорила би пред дјецом, како је господин болестан, па не може ништа да руча ; те кад је Драгињина мати дошла да је походи, рећи ће јој : — Мати, мати, наш господин скоро сваки други дан болестан. — Шта му буде ? — Пада под капијом.

Сједио Мита на бријегу, окле се видио и Дунав и Сава па видјевши те двије ријеке, рећи ће : „А г л е, м ат и, ко ј е о н ђ е о н о л и к о воде пролио?"