Starmali

108

„СТАРМАЛИ" БР. 14. ЗА 1885.

X. „Лојд" нам саветује да се држимо среде. Не можемо ни среде, ни нетка, — то су посни дани. А ми смо жељни да се омрсимо правдом и правичношћу. А. Герман већ помишља на пензију од 24.000 фор. — И то је лепа у т е х а, али ако му и то у т ече, онда ће бити утека.

УГгПзиз ипГ1;1з, — то је девиза нашега краља. Па сад ако и ми уГгчђиб ипНГз докажемо да је Анђелић главна препона нашег задоволења, краљ ће то без сумње чути и уважити.

и Наше Доба* вели да р Стармали" пише за децу, а деца пишу за њега. — Ми се на ово не би осврнули, кад не би и то био доказ, како је „Н, Д." у очи избора изгубило и последњу мрву памети и логике.

Ђука. Јеси-л' читао да »Наше »ШшчА Д°^ а " пазива носледњег деспота 'јшфгпл српског „највећим швиндле... - Т , » Ц \) р° М « и „незналицом." у Шука. Па зар се ти чудиш томе? Ђука. Како се не би чудио, кад ј е онодико година лежао у тавници за народ а написао је и историју. Шука. Па у тој историји и лежи чвор, јер да је у њој нагласио, да су сви доондашњи патријарси били небирани, Његова Небираност би га прогласила најмање за мученика. 6. „Али — промуца Милоје — ја не тражим ништа. Ја хоћу само руку гоепођице Смиље и ваш очински благослов, а ја сам у стању. да жену и породицу своју храним, јер ја сам од јуче хвала богу постао официјал у порезном звању. Ето мог декрета!" и он извади из џепа своје наименовање и пружи га Смиљином оцу. „Задржите ту дрљу. То није ништа. Остајете поред свег тога ипак гладница, као што сте и пре били. Покажите ми екстракт из грунтовнице, да имате кућа, земље и виногради, ил покажите ми књижицу из штедионице, да имате уштеђених хиљадица — то за мене важи, а то трице, •гај ваш папир можете бацити. Не вреди ни по луле дувана. Ја се препоручујем." „Је ли то ваша последња реч ?" запита Милоје таквим гласом, као што би говорио онај човек, који очекује смртну пресуду. У том из друге собе уђе унутра Смиља, сва уплакана и у највећем очајању. „Оче, ја га љубим. Ја хоћу да нођем за њега. Ја за другог нећу. Ја ћу се убити. . ." говорила је она испрекидано и јецајући. „Језик за зубе, безобразнице једна! Марш одмах у другу собу!" продера се на њу отац немилостиво. „А ви . . . ви . . . како ћу да вам кажем — окрете се сад разјарени отац према Милоју — торњајте се испред мојих

0 д а Нечиги. Бежите рибе, шарани, смуђи, Бркати соми, егуље вите ; 0 кесегама ни зборит' нећу ; А и ви штуке, под рен се скрите. Моруне беле, јесетре слане, Та и вас људи достојно хвале, Ал кад се само кечиге сетим, Све сте ми друге к'о трунци мале. Има ли тога цара ил краља, Кој' не признаје твоје дивоте ? Има ли тога грофа, барона, Има ли тога владике, проте ? На крстов-дан се водица свети, Свештенство радо Дунаву ходи, Није му тешко, јербо се сети, Кечиго, да си и ти у води. Ал и ти за то захвална биваш И благочести у прилог радиш: Ко никад није постити хтео, Кечиго, ти му посте осладиш. Кад би се орден рибама дав'о, Ти би га прва добила туна ; Ордена немаш, — ал скромност твој} Још боље краси кришка лимуна. Добра си топла, добра и хладна ; Пред кога дођеш не да те ником, У хладном стању дивно те гледат', Где дрхћеш, дрхћеш — твојим аспиком. о«ију и из моје куће, јер ћу вас као каквог дерана ухватити за ;аку и избацити на поље. То је моја последња реч — јесте ли ме разумели?" „Али, молим лепо" — огноче Милоје, па и њему ударише сузе, кад виде своју божанствену Смиљу у тако јадном стању. „На поље, рекох!" прекиде га отац и руком му показа на врата. „Оче, смилуј се, немој ме убити !" завапи Смиља и клече пред оца са склопљеним рукама, а сузе јој непрекидно текоше нуз лепе образе. „И звер би се на такво анђелче смиловала!" умеша се сад Милоје, те то још већма разјари оца, кога је била Смиљина молба у неколико разблажила. „Напоље, рекох ти, ниткове и пропалицо једна!" продера се он по ново у јарости својој па ухвати Милоја за јаку и избаци га на поље. При том призору изневерила је Смиљу свест са свим и она паде у несвест. II. Господар Пера Алимпијевић, Смиљин отац, беше врло богат трговац. Припадао је оној врсти наших старијих трговаца, за које се вели, да су грчке или цинцарске крви, па за то су тако штедљиви и тврди. Господар Пера трговао је са свзчим. Продавао је платно и свилу тако исто, као што је и Власима продавао