Starmali

„ОТАМАЈШ" ВР. 18. ЗА 1885.

141

Ћира. Што јесте, јесте ; то се мора признати ! „Наше Доба" напредује у своме правцу. До сада су му дописници били зли. Спира. А сада ? Ћира. Сад су и гори (Игори).

Ћира. Јеси ли чуо шта булазни „Турски Марод." Вели: ако је карловачка богословија пала, томе није крив патријар, него народни сабор, под кога богословија подпада. Спира. Аха, ударили су у мало тању, али у врло смешну ноту. Дабогме, сабор је крив, што се за толико година није дао од Германа сазвати.

П у С Л И Ц е. Чујемо да се Герман љуто вајка, што је негда неком поклонио она четир вранца. (Нека се теши, —■ до манастира се може и пешке путовати.)

С болом смо опазили да међу сазивачима на новосадски петровдански збор нема оног, који би требао бити међу првима. Али оп се сад ни у што н е меша (зато и иде испод руке са попом Немешом).

срушио сам трима пиљарица крушке, које продаваху и које сам тродупло, па рачун моје среће морао платити, јер је многа отишла у јендек. Код соларе мало ме нису једна кола погазила. Ишао сам као махнит, док наједном не нађох се на оној страни Дунава. Како сам преко доспео, не знам ни данас. Погледао сам око себе, мислећи да сневам. Опипам земљу, коње и кола што ту стајаху и чекаху на компу, која ће их преко превести. Хтедох запитати крманоша од комне, да ли сам ја за цело на оној страни Дунава. Али да не би он о мени као паметном човеку мислио, да сам скренуо са друма — уздрж«х се. Дође друга компа. Крманош исте био је мој познаник. „А шта ви ту радите г. Вујо?" запита ме. „Чудио сам се, када сам вас опазио наоној страни, где улазите у компу. Ником ни добар дан, а ја сам баш близу седио. Преврнули сте једној жени корпу са нутром, који је донела из прека. Сада вас чека на оној страни, да јој изволите платити 30 новч. за укаљани путар. Хоћете ли се дуго овде задржавати ?" запита ме." — „Извините господо, што вам приповедам све ове ситнице а не прелазим на саму ствар — ја вам морам све приповедити. „0 изво/ите само г. Вујо," рече предсједник дапас је цеио после подне вама посвећено, изволите само говорити." — „Нећу сеовде ни најмање задржавати, него ћу одмах преко. Када сам дошао на ону страну, стајала је она женска на ћуприји. Мислила је, да ћу јој утећи. Ја јој исилатим тридесет новчића, те пођем кући. Путем сам пролазио, поред многих пријатеља али их нисам поздрављао, једнако сам измишљавао начин, којим ћу јој изказати, да без ње не може у мојој башти ни багрем

Митрополит Сава силази са своје столице. Од н>егова карактера надамо се да ће имати толико храбрости, па ће пред целим народом исповедити, за што је то морао учинити.

ђурковић вели да је сваком нотабилитету о с иг у р а н избор за наш сабор, — који год то хоће. — Богме је то велика сигурност у нашој домовини. Мора бити да се нолицајски и жандарски апарат јако умножио.

„НашеДоба" заверило се, да о калуђеру Кукићу ии речи не прозбори. Јер тај човек не спада међу „олош" и „мизерабилитет."

Да је у Србији болесно стање, то се свугде признаје. Зато се ; иже и Стросмајер, да том болесном стању носи понуде.

Проба пера. СХУШ. У берберници. Гледам млада бербера, Шиш'о је и бриј'о; Запитах га: где се Тако извештио ? Насмеја се берберче, Одговор ће дат': цветати. Једва сам чекао, да миве подне. Слушао сам, да је човек много куражнији, када окуси малко нојевог сока. С тога после обеда одем к „ђурки" бирташу на печварац. Баш је начео десетакињу. Попијем неколико чаша — у слает Када, сам осетио, да је печварац почео по мени циркулирати, устанем и пођем на горњу скелу, гдје је био уговорен састанак. Ишао сам поред Дунава и непрестано сам гледао у воду. Чињаше ми се, да из сваког талашчића вири по једна Вемина главица са напрћеним усницама, а те усне, чињаше ми се, да чекају на мој пољубац. Мислио сам, да све воденице на Дунаву клепћ-'ћи изговарају реч Вема, Вема. Комарац ми један долети на руку и поче сисати крв. Ја сам неки земан чекао да се напије, затим сам га погубио — и као да сам му чуо последњи уздах и чињаше ми се, да је и он изговорио реч : Вема. Погледавши на ону страну Дунава опазио сам „фатаморгану" али од самих слика Веминих. Посматрајући тако слике и прилике, дођем до горње скеле. Све главице из таласа дунавских изчезоше и створише се у једну лепу — за мене најлепшу — главицу, која у нарави стајаше предамном. Да је зацело ту, био сам на чисто тек онда, када сам се дотакао њенв њежне ручице. — И за цело они већ беху дошли. Чекали су на мене. Поседамо у чамце, те се нревеземо у „ТЈј 1а§" (нови свет — лепо шеталиште преко Дунава у вароши М-чу). Мајка и тетка Вемина остану у башти а нас четворо ја и Вема Милева и Пишгика — поЈ>емо у оближњу шумицу. Милева и Пиштика отрче напред. Срце ми је играло у грудима од милина, када сам опазио, како Пиштика и Милева иду испод руке, пак се често једно другом нагињу.