Starmali

142

„ОТАРМАЛИ" БР. 1 8 ЗА 1885.

„Е па мој је отац Био — адвокат." СХ1Х. Тук на лук. Ој Јелена, Јело, Љубн'о би ти чело, Али знам за цело Остало б' ми на брковма Рајснулферство бело. ,,0ј чикане, чико, Препотопска дико, И моје се чело Тог пољупца плажи, Остала б' му црна боја Од бркова ваши." СХХ. Газда Перин Јоцко Дика ј' целој кући, Ево сада већем И маџарски учи : М 1 а 1; у а т: оченаш. А1аш12зпа: дарак. 1Ј г а з а § : господство. А 4 б р б г 1; о : чварак. Р е п 2 : новац. В о г : вино. Ј о § : право. V12 : вода. И ја ћу тако кроз неколико минута помислим у себи. Не знам о чему смо испочетка разговарали, кад наједном опазисмо, како се Пиштика сагнуо, подигао једну шкољчицу, те се бацио на Милеву. Она то исто учини, почну се вијати, стигну једно друго и Бога ми, ако се не варам — пољубише се. Живом пажњом посматрала је Вема игру њихову. Затим ме запита: „Како вам се допада игра њихова." Меии се гђице јако допада. — Хтедох узданути, али истину да вам кажем не умем лепо, те се нехтедох пред гђицом бламирати. „Они су сретни" рекох. А зар ви нисте сретни? Ко вама стоји на путу да не будете сретни ? Неколико сам минута премишљао: оћу л' сад ? Нећу док не доћем до оногхраста. Затим јој рекох: неко у нечем своју срећу ужива. Ја се осећам срећан, када сам у овако красном месту, посматрајући дела Божија. Гледећи на дрва, цвеће, рибе и птице, срећан сам а још постанем срећнији, када са тих лепих сгворова подигнем мало више од земље очи те погледам на најдивнији и најсавршенији створ Божији, а то сте ви госпођице. „0 зацело је човек најдивније и најсавршеније створење Божије" —рече Вема. Да лисваки човек гђице? Наравно — као човек, разлику праве само срца човечија. „А да ли ваше срце гђице прави какову разлику између каковог створења и осталих ? Она место одговора удари ме рубцем по очима. Ја се на то сагнем, те подигнем прилично велику шкољку — па шта мислите господо, куда сам је погодио ? (чују се гласови: у главу у главу) не, не у главу, у срце, браћо драга. Чекао сам пеће ли почсти бежати — да је вијам, да е ухватим, да сљедујем примеру Пиштикином. Али она не

Ри1 ети1 е : славуј. ЗгаТзаЛзад: слобода На то Пера скочи, ћушну га па дода: „Друго је 8 2 а 1) а <18 а §, А друго с л о б о д а." г—д—Н.

Цигина мајсторија, Била цича зима, а један цига нађе се са неким сг,ојим „кумом" на вашару, који баш беше купио нов капут и оЈукао га, али је опет дрхтао од зиме. Цигин је капут био сав издеран, ал' опет се цига ни једним знаком није хтео показати, да му је зима. „Зар теби, куме, није зима ?" — рече „кум" циги. Цига показа руком на једну издртину па рече : „Видиш куме, на ово уђе зима, а на ову оде рупу изађе" — и потом му цига покаже другу издртину на свом капуту. „Куму" се цигин капут допао што у њему није зима, па рече: „Знаш шта, куме! Ајд' да се мењамо капута, зашт' ја ћу се у овом смрзнути." Цига се учини као да неће, па се бајаги мислио. Ал' „кум" навалио на њега, и тако цига пристане. Они скину капуте, и цига обуче „кумов," а „кум" опет цигин, и затим се растадоше. Цига је све трчао по вашару, се јер бојао да се „кум" не предомисли. побеже, него се баци на мене. Почнем ја бежати осврћући се, да ли ће она замном — паравно, да бих се дао одмах ухватити. Потрчи два три корака — даље није могла имала је знате тесне ципелице ; само ми је попрегила својом њежном ручицом. Дођем натраг у нади е ће ми се светити. Уватити ме на пример својом ручицом за уво или ме потапкати по образчићу. Свега тога није учинила, само ме је невесело погледала и рекла; осветићу се ја вама, само док наиђем на какову велику шкољку. ћутали смо неко време, затим јој рекох: госпођице! Ви сте ми дужни један одговор на моје питање. Да ли ваше срце прави разлике. .. „Одговорите ви најпре на то питање," онда ћу ја — рече Вема. „Е Вујо! сад или никад" — помислим у себи и ставим се пред њу гледећи јој управо у очи. „Ох прави, прави. Ирави моје срце госпођице велику разлику између вас V осталог света. Сав свет — па ако је нужно и ја с њим — нек' пропадне, само ви останите, да после сами као драги камен красите овај свет. Ја вас Вемо љубим љубим. . . страсно." Она се на ову изјаву — као што сам већ напред знао није ни најмање изненадила и ваљда је мислила: требао си то још раније учинити лудаче а не толико ме патити. —Мало је поцрвенииа. Да се тој изјави надала, дознао сам из њена одговора. На моју изјаву рече — а од узбуђења није могла више ништа ни рећи до ли — „е да". Затим сам јој са узбуђеним гласом и даље говорио о осећајима, која према њој осећам. — Већ ју хтедох примити на груди — ал' се показа иза једног делелог раста Милева са Пиштиком. Пољупци и загрљаји за сутра мислим у себи, узмем „дрхћућу" Вему испод руке