Starmali

270

;1 СТАРМАЛИ" ВР. 34 ЗА 1885.

сам крочио и лако скочио са нашег високог кућњег ирага, а ја ти љоекац колико сам дуг са свом дужином и тежином својом на леђа тако јако, да сам се једва предићи и подићи могао. Како сам изгледао у тој неприлици, не могу вам описати, али мора бити да је позорије врло „трогателно" изгледало, јер смотрих два велико-гимиазијалца који мимо мепе мииуше како заустежу и прикривају у себи оно младићко-ђачко слатко смејање. У томе као из ведрог неба створи се предамном један пакостан и заједљив човек (иначе морална и материјална пропалица — банкрот), па ме стаде својим подмуклим гласом овако тешити : „Сажаљевам, драги господине, јако сажаљевам, што стетако љуто пали," које је речи ударајућим гласом изговорио. ,,Ни бриге вас није, добар човече, при свем том ја још и не сањам да обуставим своја плаћања, (томе сте ви најбољи сведок), нити мислим кога да заједем. Будите дакле спокојни, и немојте се жалостити мојим падом". Као заливен пошао је даље мој подсмевач, а мени чисто лакши беше бол, који сам још осећао од угруваности. Ала је насео! П.

Српска молитва, (Пева се по најновијој бечкој композицији.) Сонет. 0, ти силни и свевишњи Боже, ти одозго (са мађарске стране), ти си добар и све ти се иоже, па погледај и нас сиротане; Ил' нам пружи отроване ноже, да из срца расточимо ране, ил' нам здери и то мало коже, па крој чизме за твоје катане. Ал' се не бој, Боже свемогући, да ће чизме на „шамови" пући српска кожа зна добро повући! А ти ћеш нам мало приде дати: ил' нас прими, ил' нам памет врати, ил' нам бареМ — дугове исплати. С. Лукин Лазић.

Код Оливнице, Да је код Сливнице била магла, зна се, ал да је била општа магла то се пе зна свуда. А десило се ево и ово: Једно омање оделење српских војника помело је пут, те се упути према бугарским шанчевима. Тада није било борбе и срнски војници носили су пушке о рамену. Но и код Бугара је било „магле" те кад се Срби приближише њиховом првом шанцу, узвикне бугарски стражар сасвим простодушно, управо братски: ,,Врните се человјеци че не знајете да сме тука ми." Српски человјеци га послушаше и врнуше се. 0.

Еако су крмци за жива оџе иојели кукурузе, Једнога Дана оде ти наш Најсарајдин оџа у дрва, па се попне на раст и поче да је сјече дрво испод себе, у том прође један човјек те га упита шта ради. „Сјечем дрва, ћафире!" издречи се оџа на в. А овај ће оџи: Не сјече се дрво тако; пашћеш и ти и раст. Сиђи доле са дрвета, па онда сјеци! — Но кад виђе да се оџи не може доказати, упути се даље. У томе сружи се дрво и оџа падне. Срећом веговом не уби га дрво, јер се било дочекало на други подебљи раст, иначе би Насарајдин оџу свега сатрло. Кад се оџа освијести, а он потеци за онијем што му говорио да ће пасти: „оно је вирајсе некакав мудрац и божији човјек, којег је Алах послао да ме опомени и да ме избави од смрти." Стигнувши онога човјека, заустави и запита га: „кажи ти мени кад ћу ја умрети, — ти то знаш." Овај се брани да не зна, али не помаже ништа. „КазуЈ или ћу те таки убнти!" Кад човјек виде шта је, и да нема ништа друго него казати па ма што, а он онда рече: Оџа, да ти право кажем, ти ћеш умрети онда кад ти магарац по трећи пут п . . . не. Шјутра дан натовари оџа на магарца курузе и поћера га у млин. Кад је прешао преко неког моста, магарац упусти кобни глас, — први [пут. Оџу узме страх, — али само ћути. Кад су прешли преко другог потока магарац поздрави оџу истијем гласом и по други пут. Кад су већ дошли до самога млина магарац застане. — Сад ти наш оџа поче запомагати, те ће магарцу: „Стани, брате, док скинем са тебе жито!" — Оџа само што је једну врећу скинуо а магарац одврне и трећи пут.Е, што би би. Збогом бели свијете! Оџа легне на земљу покривши се својом џубом. Како не имаде каде да са магарца скине и другу врећу, самар превагну на ону тежу страну, а кукуруз се просу. У томе дођу млинареви крмци, па стану око оџе ровити, дречити се и вреће парати. Замало па изиђе и млинар јда види шта је било, па кад виђе ђе крмци курузе једу, похити да их рашћера. Онда оџа тужним гласом прозбори: „Хај, хај, да је оџа жив, не би влашки крмци аегових куруза благовали." Млинар прсну у смеј, те диже оџу да устане, — а овај кад виђе да је још жив, стаде молити и пријетити млинару, да то никоме не казује. (Тако се и није рашчуло.) Истинковић.

Тима и ђока. Т. Јесил чито у годишњаку календару за 1886 г. приповетку од тог поп Панте, „Бог ћеплатити?" ђ. Јесам. Т. Па како ти се допада ? ђ. Сасвим добро. Приказана карактеристика бирташева могла би на еамои писцу за пример послужити. Т. Како ти то судиш? Ђ- Ево како. Да је поп Панта осто веран свом некада^ шњем начелу; „Глас народа, глас је сина божијег", ко његов