Starmali

„ОТАРМА ЛИ" БР . 5. ЗА 1886.

нека лопови буду Светлићи, — ето нам јавне сигурности. Који ли је и чији ли је онај брат, што се нашао да из Сомбора у „Турском Мароду" брани узгред и „Заставу" од „Браника." — Добро ће бити да од сада и остане у „Турском Мароду." — Ми нежелимо да се браћа раздвајају, кад једним духом дишу. А „Застава* и „Браник" могу се каткад у нечем и разилазити, али у том ће се зацело сложити, да таке Хамелеоне ттТзиз ипШз нрезру.

— „Наше Доба" опет буни народ да не плаћа саборске трогнкове. Али иошто га народ не чита, то и Стевино б у н е њ е добија МШегии§з-1Јтз{;ап<1 и постаје просто бунцање.

Проба пера. СБХУШ. Вако ми је рек'о један Стари учитељ: В У вину је и сти н а; У пиву је — мељ. Незна Чича-Мита, да је горе на крушци још један! анђео, па се чисто убезекну, кад чу глас одозго (као са небеса): — Чујем, чујем Рафаило. Чуо Чича-Мита глас, ал' мисли то је „причиненије". па још вуче анђела. — Проспи овом безделнику живи огањ на главу. И абије просусја живи огањ пред седу главу грешнаго старца Чича-Мите. . Аха. Чича-Мито. Јесул' то анђели? Све се ти ничег не бојиш, а што сад бегаш, ко од чуда. И абије утече грешни старац ко опарен. . . Ха! Ха! Ха! Ха! Хајдмо у собу, у собу код Пере и Аце. Гле на столу пуно, пуно дивних крушака, на кревету нека гушчија крила и неке косе, а око астала пуно братије, смеје се и једе крушке. Тајна се откри. Знате ко беху они анђели ? (Валда нећете мислити, да су заисга с неба?) Пера и Аца, а граничар њихов друг Лаза, с којим се они договорише, те на тај неанђелски начин стекоше лепих крушака. И Чича-Мита је још жив, али сад не би смео под крушхшм спавати, ни на гробље отићи, пошто је жив, јер се боји, да се не сретне с анђели. Сиромах! небојша Чича-Мита! Зумбулов.

Ко вино пијуцка Тај и с т и н у лови. Еоји пиво сучу, Постају — м е љ о в и. СБХ1Х. У к л и ч а к. Ала волим што сам жив, Па још уз то млад и здрав: Да кривима будем крив, Да правима будем прав. Г—д—Н.

Важан догађај (носле српско-бугарског мира.) Било је 19. фебруара око три сата по подне. По Београду је као муња пролетила вест, да је пре неколико сати у Букурешту потписан између Србије и Бугарске мир. Људи се састају по улицама, састају и претресају најновију вест. По кафанама је закрчило; сваки би хтео да чује поближе о свему, а на свима уснама лебди питање: шта су? Они који пролазаху у тај мах поред краљевог дворца, могли су опазити, да се тамо нешто необично кува. Пред дворцем застају сваки час кочије, а из њих излази журним корацима по који члан министарства, или иначе „уважен" напредњак. Око пола четир сата искупили су се били већ сви министри са изузетком Гарашанина, а дошао је и Пироћанац и Рајовић, и чивут Озеровић па и многи други. Господа се искупила у „малом салону", пуше и разговарају. На лицу им можеш видити дубоку збиљу, у очима неко запето очекивање. Краљ се повукао у задње собе и са Пироћавцем нештоживо, али тихо разговара. Одједном се окрете, приђе столу и зазвони. Ађутант се појави на вратима. „Шта је нема га?" „Изаслао сам већ два ордонаноа по његову екселепцију, па га не могу да нађу. Није код куће, а није ни у министарству," л Пошљите још два ордонанса па нек га траже по родбини и свуда где иначе обичава г. министар одлазити, журно је." Ађутант се поклони и изађе. Краљ се поврати и опет г. Пироћанцу, а у соби се настави разговор, само тише но донде. Господа по кад-кад застану у разговору и погледају на сат, што стоји на малом позлаћеном орману. Скоро ће да буде већ три четврти на четир. „Дакле од аустријског посланика Кевенхилера! пита Озеровић Рајовића. „Стигло тачно у дванајест сати", одговара овај. „А даље од четир сата се не може чекати?" „Не може никако. Ако не дође донде Мића (Гарашанин) мораћемо без њега почети." „Ух, ух," шапће Озеровић, па зар без министарпредседника ?! * Рајовић само слеже раменима. У тај мах искуца сат три четврти на четир. Краљ