Starmali

„СТАРМАЛИ" БР. 5. ЗА 188б.

б7

лупи ногом о патос. „Ја не појмим господо где је то министар председник? Све ће сејош расплинити. Било би крајње време." На вратима се и опет појавио ађутант. »Шта је?" Он смерно приђе краљу и рекне му неколико речи, тако нежно да околина не могаше ништа разабрати. ,Журе нзс господо," поче краљ, „не може се дуже чекати." Но у тај мах појаЕи се на вратима министар-председник Гарашанин. Свима присутнима као да паде сињи камен са срца. „Та где сте до сад пријатељу ако бога знате!" „Извините Беличанство, долазим из Гроцке. Тамо на мојој сувачи застао точак, па не може да ради. Хтедох да видим шта је." „Ал г. министар га је зацело удесио, то је већ научио у дипломатској школи," поласка Гарашанину Озеровић. Гарашанин се мало збуни. »Не знам, пукло је нешто у машини, мораћу послати каквог механика." За тим се окрете краљу: Ваше Величанство ме је изволело тражити, смем ли знати шта ли се то важно спрема?" „Та није баш сасвим важно. Гроф Кевенхилер нам је послао из Беча морске пауке и „колибри корњаче." Нисам хтео да прође без вас." Гарашанин се учтиво насмешио. Чивутин Озеровић, безобразан као мал да не сва његова браћа, уплете се: „Знате г. министру, морски пауци сад се тек почињу јести. Тек што им је настала сезона. Краљ га погледа преко рамена. „Мислим да смо то и без тог знали* — господине. Него изволте господо напред, мој Француз (кувар) ми је поручио, да ће се еве расплинити ако дуже чекамо. Ако седнемо за сто после четир сата, он не гарантује ни за шта." И достојанственим корацима отшеташе господа у трапезарију. — — — — — — — — Београђани који се шуњаху у оно доба око двора, те видеше како се у најбешњој трци довезао Гарашанин у двор, одмах су познали да се тамо нешто „необично кува." Ни сами не знају, како су дословце — погодили. 0.

Ко коме и чему вжче живио! Егзекутор — адвокату. Крчмар — путунџији.

Слепац — „Виделу." (Ал то није онај слепац са гуслама у руци, који види даље него многи окати).

Здераловић и Нестор Кукић — Анђелићу.

Бан Хедервари — оној песми, која веша „Славосрбом" Ш .... о врат.

Маџар — своме глобусу и нашој оглобљепости.

Чивутин — ономе, кога цеди.

Србин — ономе који њега цеди.

Чангови — онима, који их врате из воденог патриотизма у суво. Батенберг — Гарашанину и ономе, који је још г а равији и ш и нутији од њега.

Новосађани — за цело не срамоти својој „Добошу" и „Туркосу."

Сомборци — никакоже новој рестарацији.

Панчевци — коме? — та ваљда не младом сметсњаку Бекићу (да му бог ^рехе опрости). — р -

Досетке и иаивности из дечија света. (Продужсње — н увек отворена рубрика). Ономад запитам моју кћер: „како би ти, Данка, поделила једанаест ора на вас две, и колико би имала ти а колико Сока? Стаде се моја Данка мислити, па кад виде да није кадра израчунати, рече сасвим озбиљно: „Па ја би, тата, дала Соки, да она подели. Ђ.

Отац је хтео да дозна, како му мали Жарко у цркви пази, па га запита: Је-ли, жарко, кад се излази из цркве са службе? Жарко је био букварац, па није знао да каже. Отац му поче појати ,,Буди имја господње", да га потсети. Али Жарко, да би још боље означио крај службе, рече: онда, кад се поји „Чб чбче че чече". . , (свепресветјејшаго. . .)

К ћ и. Знаш ли, тата, куда оду те силне муве у зиму ? 0 т а ц. Знам. Многе поскапају, а остале се завуву у зид, па у пролеће опет измиле. К ћ и. Видиш, тата, да не знаш. Ми у зиму све муве поједемо. 0 видила сам ја, кад која мува у сос падне, а паша их Роза лепо измеша.

Отац извади свој џепни сат, погледа га и рече: Гле! опет заостаје! На то ће му нриметити мала ћерка: Боже мој,