Starmali

„СТАРМАДИ" БР, 26. ЗА 1886.

Из мог дневника, Кад сам ја био уцравитељ школски, добијем ја при концу године од наше надлежне ' власти тискан табак у ком на разна питања на школу се односећи треба да се одговори. Ја дам једном учитељу нека их он испуни; међу осталим питањима беше и једно, дал дотични учитељ нагиње шпиритуозним пићима, уп 1§ о дал радо није. Мој ти уча (беше нека шаљивчина, а богме рчдо је и пијуцкао, дад се прилика показала) на то питање следећи „Отвјет" напише : пс потреби. С. Б.

о о о У читсљ. Даклем, Стево, како се зове онај метал с којим смо се јуче толико бавили и који се тако лепим својствима одликује од других метала ? Отева. (Не зна — ег§о ћути). Други ђаци (цошаптавају му). ГЈлатина. С т е в а (мало наглув). Батина. о © с У крчми „код златне натегаче" стојало је одавно на вратима великим словима написано : ОВДЕ СЕ МОЖЕ ДОБИТИ ВИНСКА СИРћЕТА. Један истинољубиви шаљивчина улучи прилику кад га нико није видио и к томе допише још ове три речи: И СИРћЕТСКА ВИНА. о о о А. Шта би ти радио кад би добио на лутрији сто хиљада форината? Б. Е, баш си шиокљан ! Не радим ни овако ништа, — а онда би још мање радио.

Тунино страданије. Шокац Туна из села У. у Славонији имао је врло дивна два коња и прекрасна нова кола. То је опазио Бачванин Мија, кад је у У. био на вашару. Коњи и кода остали еу му на срцу. Дању је о њима мислио, а ноћу сањао. Кад је дошао кући у своје село X. приповедио је и своме другу и пријатељу Арси о шокачким коњима и кодима, те сс и Арса дао у бригу, како би дошли до тог шокачког блага. Све су мислили и мислили, док нису на једно емислили. Једног дана упрегну своје две раге у своја скоро распаднута кола, па се кренуше у Славонију у село У. Пребродили су Дунав, па се упутише управо у село У. Раге су једва кретале ноге, те стигоше пред село У. кад је већ у велико мрак пао. Ту стадоше, па се сиђоше с кола, те Мија и Арса накосе срповима много траве. Простреше мало траве по колима, па онда Арса леже, а Мија осталу траву набаца па Арсу. Мија седе на кола и потера раге, а нико не би рекао, да осим њега има још кога на колима. Око десет сати ноћу" стигоше пред кућу оног ПЈокца, што је имао дивне коње и прекрасна кола. Мија закуца на прозор, а у соби је још горела свећа.

„Ко је то?" запита Туна. ,Ја сам", одговори Мија, који се с Туном од последњег вашара позаавао. „Ето, пошао сам у 0. на вашар, па сам се закаснио, а и коњи су ми слаби. те не могу даље. Него те молим, као рођеног брата, да ме примиш на конак, а бог ће ти за то платити." ,С драге воље, брате и знанче !* одговори Туна и изиде, да отвори капију. Мија са Тунином помоћу испрегне коње и одведе их у шталу међу своје коње. За тим позове Туна Мију на вечеру и на чашу вина и да спава с њиме у соби. „Махни ме собе", одговори Мија. „Ја бих најволео, да спавам у штали, јер знаш на свету има свакојаких опаких људи, па ми може нестати ово мало сиротиње, те куд сам пристао ја јадник онда?" „Ни бриге те није, Мијо ! а тешио га Туна. „Из моје куће не сме ништа фалити. Твоји су коњи у мојој штали сигурнији, него код твоје куће. Хајде ти само у моју собу. Наћиће се тамо нешто шунке и сув меса, па ћеио уз бокал два рујна вина рећи коју пријатељску." Мија није имао куд, него се одазове Тунипом позиву. Лено су вечерали и за тим до у неко доба ноћи пили и разговарали су. После легоше и засоаше као поклани. Међу тим се Арса извукао испод траве, па кад виде, да се у соби угасила свећа и кад је чуо Мијино и Тунино хркање, а он изведе из штале Тунина два дивна зеленка, упреже их у Мијина стара кола, обмота точкове и коњске копите крпама, да не би правили ларму, лагано отвори капију, па терај пут Дунава и села X. Иза Туниног села скинуо је крпе са точкова и коњских ногу, те терај најљућим касом, да би га зора нашла на бачкој страни. Кад је свануло, први је устао Туна, да намири коње, ади кад је ушао у> шталу, имао је шта и видети: његових коња ни од корова. Неко их је синоћ извео из штале, упрегао у Мијина кола и бог те пита куда отерао. Мија је међу тим још дубоким сном спавао. Туни је жао било својих дивпих коња, али још већма му жао беше Мијиних кола. Шта ће му рећи сад пријатељ, кад види, да су му кола нестала? Сиромах Туна да пропадне сад у земљу од туге и јада. Пребацивао је себи, што није дао Мији, да спава у штали. Сад би имао оп и своје коње и Мија своја кола, јер да је Мија спавао у штали, онда лопов не би могао извести коње, а да Мија не чује и крађу не спречи. Но сад је све доцне било. Туна нробуди Мију и саопшти му тужну вест, да су непознати лопови украли његове коње и Мијина кола. Мија готово да се заплаче од жалости. Рече, да је сад убијен човек, али га Туна утеши тим, што му даде на поклон своја нова кола. Рече му : „Ја сам крив, што те нисам пустио, да спаваш у штали. За то треба ја сам да штету сносим. Ево ти моја нова кола, иа нека су ти богом проста. Туна неће ником штеге да нанесе." Мија се дуго узтезао, да прими поклон, али кад је Туна све већма наваљивао, Мија попусти и упрегне