Starmali

60 „СТАРМАЛИ

Тако је то — без кшпобрана Еантор Миша ј' добар био Певао је врло красно, Вина није никад нио (Ни на какво јело масно). Али свему има краја — То се знаде од старина. Једном друштво заведе га Те искапи чашу вина. Кад је~прву чашу гун'о, Запамтио ј' онај дан, Том приликом, у тој крчми Нестаде му кишобран. А кишобран волео је Као верног друга свог; Сад га туга једнак мори Са губитка тог. Сада тужан кантор Миша У крчми је дан за дан, Тражи, цуња и уздише: Ох где ми је кишобран! Ал залуду, кишобранов Нигде наћи траг ни^сен; Па кад киша и не пада Миша ј* увек наквашен. (По маџарском.) Ј. М — "ћМитка Гладић учитељ мудрује: — Ближи се велики Петак, бар ће и други.људи знати, како то изгдеда, кад човек један дан не једе. — Неки научењак вели, да је зато земљотреса било што се у земљиној унутрашњости (стомаку) скупила силна материја. Бре да код мене дође на кост, не би се сетила да прави земљотресе. — У Берлину је опет један заврзан почео гладовати, па се баталио ћорава посла. Тако је то, кад он нема предходне праксе. Ја кад би се латио, неби баталио. Калуђер и ирмос. На први дан Ускрса, певаће ирмос у Манастиру Н. ондашњи калуђер. Пошто на памет није знао, то још пре службе нађе у књиги, и метне залогу на исто место. ђади истога манастира знајући, да калуђер не зна ирмос на памет, то кад је он (калуђер) већ забележио залогом, и оставио књигу опет на своје место, а они преместе залогу на друго место. Кад је већ време било, да се ирмос поје, а калуђер сасвим сигуран, отвори књигу па и не гледа одма у књигу, него отпоче „Ангел вопијаше (сад погледа у књигу а сав претрну — пева даље) јаше-ше-е-јаше-ше- (преврће листове тражи — а пева) ше-ше-јаше-ше (кад већ никако немога да нађе — а већ се добро испево, а он заврши) ја-а-а-а-ше-е-ше. П тако он одпева Ускршњи ирмос, колко га је знао. Да је знао више отпевао би и више. прибележио 5к0 — ша.

БР. 8. ЗА 188?.

Шетње по Варадину, V II. Као обично пођох и данас у шетњу. — Ја и мој баја Кресо упутимо се најпре у крчму „код три бела лука", да гуцнемо чашицу оног, што се пије (н е в о д е, т. ј. н е в о д е нас, него ми сами идемо тамо, — а оданле могли би нас баш и водити,). Каже се да човечијем срцу никад није доста, а то би се могло и друкче рећи, н. пр. „човечијем срцу и женскоме језику никад није доста." Многи је страдао з а грло; за грло је правио дугове; з а г р л о је крао ; з а г р л о отимао; ал је био и обешен —■ з а г р л о. Власт као власт, врло је паметна, па знајућ' да је грло свему криво, одредила је да се за грло веша. (Иначе би практичније било да се злочинци за ноге вешају.) Пијемо ми све „још једну пак ћемо ићи, те тако остадосмо све док год не пођосмо. Ми на улицу, а мој побратим оберучке за трбух: „Ух, да грозна трзања ! Мислим полудићу! Да није колера! запојах ја; а лепо сам те учио, да не читаш пештанске новине, јер од оне силне колере што у Будапешти влада*), могла се каква намета и до тебе докотурати. Сад није друго него трчи у кревет пак лези у кућу. Ја ћу таки доћи. — Не заборави ззвнути доктора. За неколико минута пођем да га обиђем. Ја на врата а он у кревету. Код кревета стоји једна (у зао час да су биле две) жена: згурена, смежурана лица, упалих очију, седи.. . управ' онака, као што сам себи колеру представљао. Ал ја стадох одважно пред њу: — Свака душа бога хвали ;. . . хвалиш ли га и ти ? Она ме погледа баш колеристички. — Шга је вама наспело ? — Ништа, госпођо колеро, али ко велим штета би било, да угушите тако млада човека. Немојте, ја вас молим за њега. Ако баш морате узимати живота то вам ја драговољно поклањам мога старог кера Лабурдана, па узмите његову душу, — неће се то тамо ни познати, јер у Пашем Добу има доста таких душа у људском облику. — Та мани, човече, — рече ми пријатељ онако болан, — то није колера, већ моја пуница. Леп комплименат. Горе поменута пуница окрену се на пети, па као опарена у другу собу макац. Кад је већ врата затворила, ировирим кроз кључаницу. Мили бого, чудне работе ! Стала моја, т. ј. његова, пуница пред оглабало, хоћу рећи огледало па се глели; смркла се као пролетна кишовита ноћ, оборила ное, к'о да јој је ћурак вруштук из руке отео; па наједаред фискац по огледалу. А то је и бчо најпаметнији одговор на мој комплименат. — Даклем отпевала огледалу вјечнаја памјат', ма да још ни последњу рату није платила. Али доктора још нема. Но бар се зачуо са улице његов глас. Ја отворим прозор, погледим на сокак, ал мој доктор — није да лети, него рекао би као звезда-стајачица јури; пожурио се па ни с места. Види се на њему да хити, да се к болеснику благовремено — задоцни. — Молим вас, господине, пожурите се, човек се већ бори с душом. *) Морамо признати да су нам ове шетње још за време колере стигле, али није им било суђено да се раније штампају. Ур.