Starmali

„СТАРМАЛИ" ВР. 8. ЗА 1887.

— Одмах, таки, . . . али знате, ја мислим . . . па судите и сами ... 0 здраво „ашјсе," па се окрене к' једном чивуту. (А бог и душа никад га видео није.) Чива га омери „старозаветеки", па Ентшулдиген мајн хер, . . вир синд унбекант, . . . их емпфеле мих! . . . па одкалдрми даље. А мој доктор све се узобзиро, неће ли још кога срести; . . . лоша срећа; . . . не би никог; . . . није друге него к' (Ллеснику. Нелези враже, натрабуси он на позоришни плакат „Б1е Ке18е шп Ље ЕгАе," иа поче продикати: То је красан комад,. . а то ћу морати видети и т. д. Видим ја, да је њега стра; сад друкчије неће ићи, нег га морам преварити : — Господине докторе. мојем је пријатељу већ мало боље, у осталом није ништа ни било него [само мало несвести. — То није могуће, јер момак ми је казо, да има колеру. — Иуста лаж господине. — Неверујте! — Али он није колеру из прста изсисо. Силом се насмејах, па онда сасма флегматично додах: — А хааа . . . сад појмим. Знате ли како је то било? . . . Кад се момак по вас пожурио викнула је куварица: „Језус Марија . . . колера . . . колера . . . колераба је загорела; он, знате, како се залетио, није чуо свршетка, па ото каку је канфузију тај брзоплет начинио. — Аа...а...а... тако је то. Ето мене за час горе. Он уз басамаке, а ја залупим прозор, довикнем пријатељу, да се, док се ја невратим, на главобољу тужи, чим ја натраг дођем, нек се почне од трбуха превијати, а кад му намигнем, нек се напреже ко да ће да повраћа. Одлетим за тим у кухињу, узмем 3 оклагије, па чим је доктор у собу унишо, метнем их на басамаке, па и сам у собу. Чим ја на праг а побре за трбу: — Помоћ ! . . . грчеви . . . трзање . . . јао . . , умрећу . . . па доктора оберучке огрли. Ама стиско га ко враг грешну душу. Трга се доктор, отимље се, а Кресо држи ко утопљеник. Ја већ набреко, а несмем да се смејем. Док у неке некавице било: стаде Кресо ригати, а доктора мало попусти. Алај, да сте га видили како је струго. Први корак до врата други на басамак а трећи на — оклагију. Оклагија се окрену, (ко би и свака друга да је на њеном месту била), он подметну другу ногу, ка бајаги, да се дочека, па стаде на другу, а и |она друга п дивљала, па се помаче. Доктор није знао што практичније, него тресну „на винтерок" и на ону трећу. Оклагије (часни их потро) као да су се договориле, на Једаред с' доктором, дакле цео „локомотив" низ басамаке . . . ратата . . . патата . . . андара . . . мандара .... ре. Диже се доктор, па оде све некако гиздаво, а оклагије (бог им судио) ни да су се насмејале; ја богме јесам, мислио сам, да ћу вилице развалити. Кресо ме гледо, ко да ме никад видио није, зинуо, тако од прилике за подруг ашова, а изерио очи ко крава кад сол види : — Ма што ти је наснело, бог с тобом, кога си врага тако отатаљио, као да си гљиви луда јео? ! (кад ја њему изпричо докторову „експедицију" са северног до јужнога

пола басамака, а он се рашћерето, да сам мислио, да ни нрестати неће. (Бог и душа мал, те се није — н асмејо.) — Е јеси враг или бар неки ближи рођак његов, примети он, а чини ми се, да ми је већ нешто мало лакше. — Немој још устајати, мого би се преладити, па ти онда ни мој лек помоћи неће! — А знадеш ли какав? — Па да, и то врло једноставан: узмеш на пример (или на веру) чорбе од црног грожђа сваки „фртаљ" сата по 3 деци (ал недај деци), па ћеш видети, да ће ти помоћи. У трбуху ће ти бити лакше. — А у главиј? . . . прекиде ме Кресо. — Углави с' бирташем, да му 1-вог платиш. — Лоше си'ме разумио! . . А ако случајно бирташ небуде тео чекати? — А он нек покупи своје ствари па нек иде. Што би ти човека устављао? — Е па хајдмо! — Хајдмо! III. Но граду се све узбуркало: троја кола села у „комисију" па одлетила у вино, да купе црне Карловце за пиће, .. . веле да онда неће солдати колеру давити; забранили су, да несме „Петроварадин" у „Новисад" ићи ; један баталион телећака одпремили у Каменицу; у горњем граду направили колеру за шпитаљ и тако ближе ... оћу рећи и тако даље. Имаде ипак ствари, за које човек мора бити колери захвалан, н. пр. : 1. Соддати пију вино. 2. Моја жена не кува више колерабе за „цушпаиз". (Живила колера!) 3. Имају и господа мало стра, а 4. Имаду се читатељи „Стармалог" бар чему насмијати. Др. Варадинац. Отац и син. Син Ти тата, често кажеш матери, да има дугачку косу а кратку памет. Па је ли то тако и са нашим господином игуманом. Отац (за себе). Камо среће да није. Цј.

Карловчанин А. Знаш ли ти ону песму, што се почиње : „Бербери су први људи" ? Еарловчанин Б. Знам. Ту песму обично пева Герман, кад позове кураторе на ручак. ЦЈ.

Слуга (на вратима куца). Молим покорно Ваша Св., куварица пита шта ће данас кувати. Одговор. Та она зна да смо ми једног густа, — па нека кува што воли. Шајкаш.